17 mar Zrela reakcija na stres donosi psihofizički oporavak

HELLO WORLD...

Zrela reakcija na stres donosi psihofizički oporavak

Mnogobrojna istraživanja su pokazala da dugotrajni doživljaj stresa dovodi do mnoštva psihosomatskih poremećaja u organizmu. Autoimune bolesti, alergije, problemi sa digestivnim traktom, srčana oboljenja, gojaznost, oslabljen imunitet, hormonalni poremećaji i potreba čoveka za štetnim porocima, često nastaju kao posledice dugotrajnog stresa.

No, najčešće takva autodestruktivna reakcija organizma nije posledica realnih dugotrajnih stresnih okolnosti, već naše nezrele reakcije na stres, koja rezultuje transformacijom naše ličnosti i zadržavanjem stresne reakcije i kada je izvor stresa otklonjen.

Mi se često žalimo na okolnosti da su one krive za naš stres, jer nam izazivaju neprijatna osećanja koja ne možemo da podnesemo. Međutim, nema ničeg lošeg u tome da imamo osećanja adekvatna stvarnosti.
Prirodno je da u opasnosti osećamo strah.

Osećanje straha podiže nivo hormona kortizola koji izaziva razgradnju mišićnog tkiva i imunog sistema (limfocita i leukocita) kako bismo imali dovoljno glukoze u krvi i tako energije za bežanje. Kada smo svedoci nepravde, adekvatno stvarnosti je da osećamo gnev.

Osećanje gneva izaziva skok testosterona koji rezultuje izgradnjom mišićne mase da bismo mogli da se borimo.

Kada smo svedoci nevolje i gubitka prirodno je da osećamo tugu. Tuga smanjuje testosteron, a izaziva skok hormona brižnosti – prolaktina, da bismo se posvetili potrebama ugroženih. Prirodno je da osećamo radost kada smo svedoci dobrog, lepog i pravednog.

Osećanje radosti podiže razne hormone radosti: emocija ljubavi podiže serotonin, čulno uzbuđenje i divljenje – dopamin, itd, koji svi zajedno, u umerenoj meri, potpomažu okrepljenje i regeneraciju organizma.

Problem stresa nije u osećanjima koja osećamo, već u našim motivima kojima odgovaramo na stresnu situaciju. Stres je test naših stvarnih unutrašnjih motiva ali i test našeg izbora jer predstavlja priliku da svoje motive reformišemo.

Ako u opasnosti dozvolimo da nama ovlada strah kao motiv ponašanja, tada on ostaje kao motiv koji nas navodi na kukavičluk, sumnjičavost i strah, i onda kada više ne postoje objektivni razlozi za strah.

Ako kao žrtve nepravde dozvolimo da nama ovlada gnevljivost, mi ćemo iz gnevljivosti biti skloni da tumačimo tuđe postupke kao nepravedne i da tako izmišljamo povode za sukob sa drugima, i kada objektivni razlozi za takve naše reakcije više ne postoje.

Ako smo kao žrtve gubitka pali u depresivno stanje, mi ćemo biti skloni da stvarnost tumačimo na depresivan način i onda kada razlozi za tugu više ne postoje.

Ako smo za vreme nevolje počeli da se brinemo, mi ćemo nastaviti da se brinemo i kada razlozi za brigu više ne postoje.

Ako na stres reagujemo nezrelo, mi doživljavamo takvu transformaciju sopstvene ličnosti da zadržavamo stresnu reakciju organizma i kada je stresna situacija otklonjena. Tada nastavljamo da tumačimo stvarnost na stresan način, kako bismo imali povoda i izgovora za svoju sumnjičavost, svadljivost i depresivno kukanje nad situacijom.

Tada se izvori straha, gneva i tuge počnu nalaziti u nama samima, u našim pokretačkim motivima, nezavisno od objektivne stvarnosti izazivajući preteran nivo hormona koji oštećuju naš organizam.
Stalan strah, visokim nivoom kortizola, obara naš imunitet i izaziva gojaznost, jer višak neutrošene glukoze u krvi pravi masne naslage.

Stalan gnev podiže testosteron koji razgrađuje unutrašnje organe da bi od njihovih aminokiselina pravio mišićno tkivo, pa je u tom smislu tačno kada se za čoveka ispunjenog mržnjom kaže da sam sebe jede. Stalna tuga, podignutim nivoom prolaktina izaziva gubljenje polnih atributa ličnosti, a takođe i smanjuje dopamin što rezultuje smanjenom sposobnošću učenja i memorije, kao i sklonošću ka stimulativima (potrebom za opijanjem). Ne samo što nas naša reakcija na neprijatna osećanja čini destruktivnima, već to čine i naše reakcije na prijatna osećanja.

Ako smo izvore prijatnih osećanja zloupotrebljavali kroz pokušaj da se njima zadovoljimo, u nama se javlja stalna zavisnost za izvorima prijatnih osećanja bez kojih sada više ne možemo. Osujećenje čovekove sebične potrebe za užitkom jeste glavni izvor depresije savremenog čoveka. Što više od života tražimo, više ćemo se u život razočarati. Ispravan smisao je da životu pružamo, da budemo svetlost svetu, a ne da od života pokušavamo nešto da ućarimo.

Tajna zrele reakcije na stres jeste u plemenitim motivima kojima treba da odgovaramo na stresnu situaciju. Mi treba da osećamo radost zbog onoga što je dobro, ali ne da prema izvoru dobra postanemo sebični, već da mu budemo zahvalni. Mi treba da osećamo strah u opasnosti, ali ne treba da budemo kukavice već treba da budemo hrabri.

Treba da osećamo gnev zbog nepravde, ali ne da budemo pokrenuti mržnjom već krotošću. Treba da osećamo tugu zbog gubitka, ali ne da padnemo u depresiju već da sačuvamo spokojstvo i mir. Dakle, ista stresna situacija na koju smo nezrelom reakcijom sebe upropastili, može da nas izgradi ako na nju reagujemo zrelo, uzvišenim i plemenitim motivima.

Međutim, kada smo već doživeli negativnu transformaciju ličnosti (svojom nezrelom reakcijom na stres), mi najčešće pokušavamo samo da licemerno sputamo ispoljavanje loših motiva (sebičnosti, sumnjičavosti, mržnje i brige), umesto da radimo na pozitivnoj transformaciji svoje ličnosti koja će rezultovati promenom naših loših motiva u plemenite motive (nesebičnosti, hrabrosti, krotosti i brižnosti).

Nama uglavnom smetaju samo simptomi nezrele reakcije na stres (neprijatna osećanja, sukob sa drugim ljudima), a ne sami loši motivi (sebičnost, sumnjičavost, mržnja i depresija) u koje smo pali nezrelom reakcijom na stres. Samokontrolom možemo spolja da se ispravno ponašamo, dok loši motivi nastavljaju da vrše svoj kobni učinak u prekomernoj proizvodnji hormona koji nisu odgovor na realne potrebe života.

Takođe, loši motivi izazivaju psihosomatske zdravstvene probleme bilo da ih sputavamo u ispoljavanju (visok pritisak, čir na želucu…), bilo da ih otvoreno izražavamo (grč srčane arterije…). Rešenje nije niti u potiskivanju, niti u ispoljavanju loših motiva, već u njihovoj reformi. Ta reforma je rezultat pozitivne transformacije ličnosti, koju bi pedagozi nazvali pojmom odrastanja ličnosti, a religiozne osobe iskustvom duhovnog nanovorođenja.

Odrastanje ličnosti predstavlja stavljanje naših sposobnosti u pravilnu funkciju, da svojim emocijama, čulima i umnim sposobnostima odgovaramo na realne potrebe života, a ne da ih zloupotrebljavamo radi satisfakcije. Za razliku od biljaka i životinja koje genetski reaguju ispravno na stresnu situaciju, mi ljudi smo ličnosti sa slobodom izbora da sami određujemo smisao naših sposobnosti, da li ćemo ih zloupotrebljavati radi satisfakcije ili ćemo njima odgovarati na realne potrebe života; da li ćemo na stres reagovati nezrelo ili zrelo.

Zato mi možemo jedni druge da cenimo za plemenite postupke, onda kada znamo da oni nisu plod naše determinisanosti pod uticajem gena i okruženja, već plod našeg ličnog izbora u trenucima životnih iskušenja. No, ako probamo da dobrotu i plemenitost potražimo u sebi, u svom srcu, jako ćemo se razočarati.

U sebi nećemo naći snagu prave ljubavi, niti za zrelu reakciju na stres, niti za vođenje računa o zdravlju i životu. Potrebno je da pogled podignemo iznad sebe. Neophodno nam je duhovno iskustvo, jer čovek je i duhovno, a ne samo fizičko i duševno biće. U suštinskom smislu mi smo svi religiozni, jer svi se mi “molimo” nekome ili nečemu, jer u nekome ili nečemu tražimo zadovoljenje žeđi sopstvene duše.

Mi nesvesno pridajemo natprirodne moći izvorima našeg užitka kada umišljamo da oni mogu da nas zadovolje. Ali, kao što smo primetili, doživljaji užitka nikoga ne mogu da zadovolje, već mogu samo da uguše svest o našem unutrašnjem problemu. Zato treba razumno da ispitujemo da li naš objekat uzdanja zaista može da nas zadovolji, ili samo izaziva opijajuća osećanja; kojima ugušujemo svest o svom unutrašnjem problemu i kojima izazivamo pristrasnu dobrotu koja će nestati čim stres svakodnevnog života pokvari naša osećanja.

Stresna situacija tu može veoma da nam pomogne, jer u njoj naše realno duhovno stanje dolazi do izražaja, pa kako ga postajemo svesni, možemo i da ga reformišemo. Kada su naše duhovne potrebe zadovoljene, tada nam više ništa nije iskušenje koje ne možemo da pobedimo. Tada prijatni doživljaji gube ulogu izvora naše satisfakcije i dobijaju ulogu povoda za izražavanje sreće koju već imamo u svojoj biti.

Tada na prijatne doživljaje prirodno odgovaramo zahvalnošću, a na neprijatne adekvatnim i razumnim motivima. Vođenje računa o zdravlju tada nam neće biti teret, već radost. Ukus koji je ranije bio izopačen, počeće da uživa u jednostavnoj i zdravoj hrani. Naša brižnost za zdravlje će nam doneti psihički i fizički preporod, dok će naš rasterećen duh svojim sposobnostima postati blagoslov i drugima oko nas.

Miloš Bogdanović, Preuzeto iz: knjige

Izvor:http://www.centarzaoporavak.com/2017/05/zrela-reakcija-na-stres.

NE ŠIRE SE VIDICI U USKOJ SREDINI!