14 mar STID i strategije prevazilazenja stida
Dvogodišnje dete istražuje svet. Ono nalazi specijalno mesto u bašti na kome srećno kopa po mekanoj zemlji. Dete se oseća ponosno zbog svoje aktivnosti. „Pogledajte me“, je ono što hoće da poruči svetu. „Pogledajte me šta ja znam, ja sam dobar.“ „Samo se pogledaj“ viče njegova majka. „Pogledaj šta si napravio, sav si prljav, tvoja odeća je uništena. Veoma sam se razočarana u tebe, trebalo bi da se stidiš.“
Dete se oseća veoma posramljeno. Ono obara glavu i gleda u pod. Ono vidi svoju prljavu odeću i prljave ruke i počinje da se oseća prljavo i unutar sebe. Ono misli da je loše, prljavo, da ima nešto u sebi što se stvarno nikada ne može oprati. Ono čuje majčin prezir. Ono se oseća defektno.
Osećanje stida nije vezano za nešto što ste loše uradili, stid znači da ste loši kao osoba. Zbog toga je stid iracionalno, nezdravo i samoporažavajuće osećanje. U navedenom primeru malo dete internalizuje (pounutruje) suđenje svoje majke i doživljavaga kao svoje.
Majčine reči se pojavljuju tačno u momentu razvoja kada dete tek počinje da stiče izvesnu nezavisnost i autonomiju. U drugoj godini života dete po prvi put počinje da doživljava sebe kao jedinstveno biće (self) i u stanju je da kaže „ne“, „Ja nisam ti, ja sam ja“. Ako majka ima problema sa detetovim napredovanjem ka sopstvenoj autonomiji, dete će doživeti intenzivna osećanja stida.
Uverenja o sebi od kojih se brane osobe sa intenzivnim stidom:
- Ja sam defektan (oštećen, manjkav, loš)
- Ja sam prljav (blatnjav, nečist, ružan, pokvaren, odvratan)
- Ja san nekompetentan (nisam dovoljno dobar, nesposoban, neuspešan)
- Ja sam beskoristan (bezvredan)
- Ja sam neželjen (nevoljen, necenjen, neprihvaćen)
- Ja san napušten (zaboravljen, nevoljen, ostavljen)
- Ja sam slab (nejak)
- Ja sam loš (grozan, užasan, zao, prezren)
- Ja sam niko (bezvredan, neprimećen, prazan, nevidljiv).
Odbrane od stida mogu pomagati osobi da se nosi sa problemom lične vrednosti ali samo privremeno, ali na duže staze ove odbrane ne leče stid. Niko ne može da reši problem stida tako što će ga ignorisati. Odbrane od stida su samo strategije za nošenje sa stidom.
Osobe koje se intenzivno stide moraju da nauče i iskuse da su one vredne osobe koje zaslužuju ljubav i poštovanje. U tome mogu uspeti tako što će prestati da sebe samoporažavaju, naučiti kako da poprave sliku o sebi, kako da prestanu da izbegavaju i počnu da se suočavaju sa stidom.
Strategije koje ljudi koriste za prevladavanje stida
Većina ljudi se može normalno nositi sa privremenim stidom. Ova vrsta stida sigurno je neprijatna u izvesnom stepenu, ali to brzo prolazi. Zdrav (koristan) stid nam šalje poruku koju treba da čujemo. Ali za osobe koje žive sa prekomernim stidom, stid nikada ne prestaje, šta god oni radili. Kada bi ga slušali sve vreme, bili bi vođeni u očajničke akcije ili bi jednostavno odustali u očaju. Ova vrsta stida je često bolna za podnošenje.
Stid i osećanje krivice mogu se često pobrkati.
Osećanje krivice imamo kada mislimo da smo uradili nešto loše. Stid imamo kada mislimo da smo mi sami loši. Stid je univerzalno iskustvo i svaka osoba je sklona stidu do određenog stepena. Stid može biti zdrav ili nezdrav. Zdrav stid je normalan, privremnog je karaktera i obezbeđuje nam poruku da održimo zdravi balans u vezi našeg mišljenja i ponašanja. Nezdravi stid je prekomeran i izopačen.
Osobe sa nezdravim stidom bile su postiđivane više nego što je to normalno, bilo prolongirano ili ponavljano, verovatno hronično. Prekomerni stid izgleda kao da nikada ne prolazi.
Postoji nekoliko načina na koji ljudi izobličavaju osećanja stida. Osoba koja potiskuje stid često nije svesna da se brani od stida. Takva osoba verovatno i ne uočava da ima problem sa stidom.Odbrane protiv stida mogu pomoći osobi da se nosi sa osećanjima povređenosti i bola, ali u dugoročnom smislu to ne pomaže zalečivanju i prevazilaženju stida.
Niko ne može da prevaziđe stid tako što će ga ignorisati.
Odbrane protiv stida su samo strategije za prevladavanje stida. Osobe koje su sklone prekomernom stidu i koriste ove strategije onemogućavaju sebe da nauče da su one zaparavo osobe koje su vredne ljubavi i poštovanja. Sada ću govoriti o nekim tipičnim strategijama koje ljudi koriste da bi prevladali prekomerni stid.
Najednostavniji način odbrane od stida je poricanje. Oni koji poriču svoj stid, nisu svesni tog svog osećanja. Ove osobe obmanjuju sebe verujući da se ne stide a zapravo osetili bi jak stid kada bi postali svesni šta se odigrava unutar njih. Oni pogrešno, žele da veruju da su potpuno prihvatljivi sebi i drugima i tako zaslepljuju sebe. Ljudi koji se preterano stide često žive u svetu spoljašnjosti, površnosti. Oni će učiniti sve da zaštite svoju sliku o sebi kao dobroj osobi, čak iako to podrazumeva ignorisanje realnosti.
Na primer, mnogi alkoholičari poriču da imaju problem sa alkoholom. Oni mogu doživeti ogroman stid ako priznaju da ne mogu da kontrolišu upotrebu alkohola. Oni veruju da nešto nije uredu sa osobama koje su nemoćne pred pićem. Oni ne mogu da razumeju da neko može biti istovremeno i alkoholičar i dobra osoba. Oni misle: Alkoholičari su bezvredne osobe. Ja nisam takav. Mrzeo bih sebe ako bi se napio. Ja ne smem biti alkoholičar. Njihov strah od preplavljujućeg stida je toliko jak da su oni slepi za dokaze o njihovoj zavisnosti od alkohola. Ovakve osobe nisu u stanju da se suoče sa svojim stidom i zato ubeđuju sebe da nemaju problem.
Poricanje stida nije karakteristično samo za alkoholičare. Međuostalom, stid se tiče srži identiteta osobe. Sve ono čega se osoba može stideti, moguće je poricati. Mi se branimo od onoga što ne želimo da vidimo. Poricanje ima svoju cenu. U procesu oporavka i rešavanja ovog problema presudno važno je suočiti se sa realnošću koliko god ona bila bolna. Ali vi to možete tek onda kada naučite da prevladate (preživite) svoj stid. Otklanjanje stida je put ka izlasku od skrivanja.
Druga strategija odbrane od stiga je povlačenje. Ljudi se povlače kada su suočeni sa stidom jer su tada kontakti sa drugim osobama previše bolni i neprijatni za podnošenje. Bekstvo je normalna reakcija na situacije u kojima se osoba oseća izloženo i ranjivo. Povlačenje je česta reakcija na stid. Inicijalna telesna reakcija na stid je prekidanje kontakta očima i gladanje u pod ili sa strane. Osoba koja oseća stid kaže svom sagovorniku: Sada se osećam jako loše u vezi sebe i zato te ne mogu gledati u oči.
Ne mogu ostati blizu tebe zato što će to povećati moje osećanje stida. Osoba koja oseća intenzivan stid, oseća se ogoljeno pred svetom i ne želi da drugi bulje u nju. Osoba veruje, bar privremeno da svako može videti njenu dušu i videti da je ona neadekvatna ili loša osoba. Osobe koje su intenzivno postiđene povlače se i na druge načine. Često one izbegavaju neprijatne teme u razgovoru sa drugima ili u komunikaciji sa drugima ostaju emocionalno nepristupačne. Neke osobe su uvežbale praksu slabe vidljivosti. One su uvek tu (među drugima) ali su nevidljive.
Primer su veoma talentovane osobe iza scene koje se plaše izlaganja i na taj način one svojim postignućima doprinose tuđem uspehu. Osobe koje se prekomerno stide mogu postati zarobljene u povlačenju od drugih ljudi. Takve osobe mogu učiniti sve da druge održe na distanci iako su već bile postiđene. Direktni, značajni i intimni kontakti sa drugima su veoma ugrožavajući osobama koje se ne osećaju dobro u vezi sebe. „Ne osećati se dobro u vezi sebe“ je pravilo stida. Držanje drugih na distanci je zaštita od poniženja, osuđivanja ili odbacivanja.
Još jedna od tipičnih odbrana od stida je perfekcionizam. Perfekcionista stalno strepi da će napraviti neku grešku, zato što misli da greške dokazuju da nešto fundamentalno nije u redu sa njim/njom kao osobom. Ako u nečemu omane, perfekcionista iracionalano veruje da je totalni gubitnik.
Perfekcionista koji se brani od stida je u stanju da pojmi samo dva stanja postojanja: perfektno (savršeno) ili sramno (sve ili ništa). Ovakve osobe očajnički se bore protiv toga da budu pogrešivi ljudi, jer one izjednačavaju ljudskost i pogrešivost sa porazom. Ali jednostavno svi smo ljudi – ljudi sa svojim ograničenjima u snazi, inteligenciji, kreativnosti i mudrosti. Nije sramno biti nesavršen, kada niko od nas ne može biti savršen.
Perfekcionista nije specifično arogantan. On ne glumi boga kada želi da bude nepogrešiv. On se samo trudi da zadrži svoj stid. On oseća ogroman pritisak dok nešto radi da bi demonstrirao svetu i sebi kako je adekvatan kao osoba. On je konstantno svestan mogućnosti da se pojavi njegov stid, on je ubeđen da drugi stalno motre na njegovo ponašanje tražeći njegove greške, i kada uoče njegove mane, zaključiće da je bezvredan. Kao što vidite, perfekcionizam je situacija u kojoj se ne može pobediti.
Koliko god da je on kompetentan, koliko god nešto dobro radi, koliko god je uspešan, perfekcionista nikada ne oseća da se odmakao makar jedan korak dalje od svog stida. On može odložiti osećanje poniženosti na neko vreme, tako što će na primer naporno raditi kao niko drugi, ali on se ne može osećati dobro zato što ne zna kako da prihvati sebe kao dobro ali nesavršeno ljudsko biće. Obično osobe koje se stide osećaju da su manje vredne nego drugi ljudi. Ali šta ako osoba koja se stidi ubedi sebe u suprotno – da je iznad drugih? Tada će ove osobe postati arogantne.
Možete li se setiti neke osobe koja koristi perfekcionizam kao odbranu od stida? Da li je to možda i vaša odbrana? Kako ste je naučili?
Šta se dešava kada se duboko postiđena osoba ne može povući iz preteće situacije? Može se javiti bes, još jedna od odbrana od stida. Besna osoba viče i preti: Ne prilazi mi. Prišao si previše blizu mom stidu i ja neću nikome dopustiti da vidi taj deo mene. Skloni se ili ću te napasti. Besna osoba se očajnički trudi da druge drži na distanci kako je ne bi uništili.
Ljudi su skloni da pobesne kada su iznenađeni neočekivanim napadom na njihov identitet. Na primer, prijatelj može nepristojno reći svom drugu da mu je odeća jeftina i neadekvatna za izlazak sa određenom devojkom. On se mogao šaliti, ne nameravajući da povredi svog prijatelja. Ali njegov prijatelj je povređen. „Kako to misliš, da ja ne mogu izaći sa tom devojkom?“ Sigurno izgledam mnogo bolje od tebe, u najmanju ruku ne ćopam kao ti. Ova posramljena osoba može misliti samo o tome kako da se odbrani od napada na njenu ličnost.
Bes pali. Bes tera ljude i tako štiti osobu od suočavanja sa sopstvenim stidom. Ponekad je to sasvim uspešna odbrana. Ljudi počinju da izbegavaju besne osobe koje su previše senzitivne na moguće uvrede. „Želeo bih da budem Ivanov prijatelj„, neko može reći, „ali kad god mu priđem bliže on pronađe nešto što ga iritira, a onda me napada bez ikakvog razloga„.
Strategija besnih osoba je da se odbrane od preplavljujućeg stida koji slabi njihovo samopoštovanje. Ove osobe će se verovatno osetiti još defektnijim kada drugi, uplašeni od njihovog besa, krenu da se distanciraju od njih. Bes prekida kontakte između ljudi i tako povećava stid kod postiđenih osoba. Hronično besni ljudi postaju zatvorenici usamljeništva koje su sami proizveli. Svako može reagovati besom s vremena na vreme, naročito kada je neočekivano osramoćen. Ali osobe koje se intenzivno stide mogu reagovati besom mnogo češće nego drugi ljudi. Njihov bes pokriva ustvari duboki stid. Njihovi napadi na druge pomeraju pažnju sa njihovog osećanja neadekvatnosti.
I na kraju ako patite od prekomernog stida i koristite neku od opisanih ili neku drugu strategiju za prevladavanje stida, zapamtite, jedini način da se rešite svog stida jeste da prihvatite a ne bežite od njega. To je lako reći ali ostvariti u praksi nije lako.
Dipl. psiholog Vladimir Mišić
www.vaspsiholog.com
