03 apr 7 načina kako vređamo našu decu
Jedan psiholog je rekao: “U svakoj prilici – uzimajte dete za ruku! Proći će malo vremena, te će ono skroz prestati vama davati svoj dlan! “
Sve što radimo u životu naše dece, vraća se stostruko. Ako dete raste u poverenju – ono se takođe uči imati poverenje u druge, ako mališani dobivaju ljubav i podršku, oni sami postaju pažljivi i brižni.
Mi jako vređamo našu decu kada:
1. NE RAZUMEMO
Kad sam imala 13 godina, zaljubila sam se. Eugene je bio odlikaš te je bio idealan u mojim očima. Međutim, on nije obraćao nikakvu paznju na mene, a ja sam plakala. Majka me pokušavala utešiti, govoreći potpunu besmislicu: “Pa šta je tebi!? To je tako neozbiljno. Sve će to proći za godinu dana! ”
A ja nikako nisam želela da moje stanje zaljubljenosti prođe.
Puno godina kasnije sam videla istu scenu u filmu “Ne mogu ni sanjati”:
– Mama, volim Katu!
– Oh, ne budi smešan. Imaćes milion takvih „Kata“! ..
– A zašto vi, roditelji, sve znate unapred za nas?
2. NE PODRŽAVAMO
Mali Caruso je trčao kući iz škole u suzama:
“Majko! Učitelj pevanja je rekao da je moj glas kao vetar koji urla u dimnjaku“.
“Pa, šta ti govoriš, sine moj! Ne slušaj nikoga. Pevaš kao najlepši slavuj na svetu. Ja to sigurno znam!”
Strašno je pomisliti da svet možda nikada ne bi čuo tog velikog tenora, da ta žena ne bi bila tako mudra. Uvek recite svojoj deci: “Možeš ti to! Ti ćeš uspeti to savladati! “- To je vrlo inspirisuće.
3. UPOREĐUJEMO s drugom decom
“Pogledaj kakva je Anja – uredna i čista. A ti si kao svinja.”
Zvuči poznato? Jednu stvar ne mogu razumeti: što žele postići majke govoreći takve reči? Osim mržnje prema Anji, teško je izazvati druge emocije…
4. RUGAMO SE
Ja i mala sestra smo ušli u dućan. Sestra je imala 3 godine, a lice joj je bilo u mrljama: imala je varičele. Prodavačice, kojima je bilo dosadno i koje nisu našle pametnijeg posla, okrenule su se prema nama i počele se hihotati: “Oh, koja je to lepotica došla k nama! Pogledajte je!”, u glavi mi je bila samo jedna misao: gde da nađem pištolj u blizini da ih upucam?
5. VREĐAMO delima i rečima
U 8.razredu, smatrala sam se dovoljno zrelom i samostalnom curom. Jednom smo dugo sedili s tatom rešavajući geometriju, koju je moj mozak kompletno odbijao razumeti. A onda me tata iz očaja i ljutnje klepnuo po guzi! To nije bilo toliko bolno koliko uvredljivo! Dugo nisam htela s njim pričati nakon toga. A on nije mogao shvatiti šta me zaista toliko povredilo.
6. VIČEMO i gubimo kontrolu nad sobom
Sećam se kako je u rodilištu moja suseda u sobi, iscrpljena cviljenjem svog novorođenog deteta, zgrabila dete i počela ga tresti i vrištati: “Šta ti je, dovraga, šta još želiš?” Nikada neću zaboraviti ogromne, plave, prestrašene oči deteta, koje nije razumelo šta se događa. Čini mi se da se i ona sama nakon toga sramila…
7. IGNORISEMO
I verujte mi, to je najgore. Japanski naucnik je pokazao celom svetu eksperiment s biljkama. Tri ista semena su bila posađena u tri vaze. Svako jutro, u prolazu pored prve vaze naucnik je pozdravljao sadnicu i govorio joj lepe reči. Dok je prolazio kraj druge vaze, vikao je i govorio biljci uvredljive i ružne reči. Treću biljku je jednostavno ignorisao, prolazio pokraj nje bez da je pogleda. Nije teško pogoditi šta se dogodilo s biljkama nakon mesec dana. Prva je narasla sočna i zelena po celoj širini prozorske daske, druga se potpuno sasušila dok je od treće ostao samo trulež!
Deca su takođe poput zelene klice:roditelji nakon puno godina, žanju ono što su negovali!
Izvor: cluber
