05 jul Zašto ljudi vole da sebi kvare sreću

HELLO WORLD...

Da li vam se ikada desilo, kao i nama, ostalim smrtnicima, da kada vam konačno krene dobro u životu, dobijete dobar posao, zaljubite se i ostale lepe stvari počnu da vam se dešavaju, pomislite „Hmm, ovo je previše dobro da bi bilo istinito, i da bi se događalo baš meni, dakle očekujem svaki tren da nešto pođe po zlu“?

I onda tako prolaze dani, a vi živite u beskonačnom strahu od nekog oblika ispoljavanja Marfijevog zakona, dok ta velika sreća u kojoj biste trebali da uživate, nekako… prolazi kroz vaše prste, i kao da je nikad nije ni bilo.

Zašto je to tako? Zašto su ljudi skloni da uništavaju sebi živote, prave probleme tamo gde ih nema? Ako uzmemo u obzir da je osnovni cilj kome svi ljudi teže sreća, veoma je interesantna činjenica da je ljudima bitnije da izbegavaju nesreću nego da traže sreću.

I od trenutka kada nešto postane za nas previše rizično – od neke minorne promene do nove ljubavi – ljudski je da nam prvi impuls bude povlačenje, u sklopu naših odbrambenih mehanizama. Međutim, ovde se treba zapitati da li nas odbrambeni mehanizmi štite i od toga da se konačno osećamo ispunjeno, živo i srećno? Na kraju krajeva, mi ovde kao da sami sebe potcenjujemo, umanjujući naše snage da se nosimo sa svojim emocijama, jednom kada stvari zaguste.

Preživeti gubitak

Ni to nije sve! Mi smo skloni da uništavamo sebi srećne trenutke prevelikim razmišljanjem! Kada preanaliziramo svoju sreću, mi razmišljamo umesto da je osećamo, i uživamo u njoj. Kada seciramo sreću na komadiće, razmišljamo da li je ovo stvarno sreća ili ja to samo umišljam, da li sam ja zaslužio ovakvu sreću i zašto baš sada u mom životu.

Bivajući previše u mislima, distanciramo se od svojih osećanja, što je super kada emocije bole i kada patimo, ali ne i onda kada bi trebalo da budemo srećni.

I tako mi brinemo… brinemo jer imamo osećaj da moramo da brinemo. Šta ako nas ostavi devojka, a mi nismo dovoljno brinuli, čitaj: mentalno sebe pripremili na takvu mogućnost? Šta ako dobijemo otkaz, šta ako zakasnimo na avion na tom putovanju za Lisabon koje planiramo pola godine?

Šta ako…šta ako…hiljade i hiljade scenarija u glavi, a svako negativno. Javlja se strah, javlja se anksioznost, i onda nema mesta za onu sreću, zbog koje je na kraju krajeva sve i počelo. I šta onda pokušavamo da uradimo da se rešimo te brige?

Panični napad – kad srce zalupa iz čista mira

Kažemo mislima da stanu, naivno misleći da će tek tako same od sebe proći, međutim probajte sebi da kažete „Nemoj da misliš na rozog slona!“…i upravo ste ga zamislili zar ne? Ili pak izbegavamo situacije koje nas brinu. Ili… ubeđujemo sebe da je dobro brinuti i da treba brinuti, jer nikada nas ništa ne sme iznenaditi, uljuljkujući sebe tako u lažnu sigurnost, i nadu da imamo apsolutnu kontrolu nad svojim životom.

Ali kako se izvući iz te zamke? Treba prvo napasti iracionalno uverenje koje imaju svi ljudi koji brinu, a to je da se brinuti mora, ako je lepo, a može da pođe po zlu. Ovo uverenje je toliko nerealistično i nelogično, a pre svega nekorisno za nas, jer nikad i nećemo moći biti srećni i spremni da uživamo u trenutku, ako nam je u glavi samo da nikad ne smemo da se opustimo, jer uvek može da se desi nešto što mi doživljavamo kao apsolutni smak sveta.

Treba preispitati i opovrgnuti i ostale iracionalne pretpostavke o korisnosti brige za nas, kao što je sujeverje da ako ne pobrojiš sve stvari koje mogu da pođu loše, onda će se desiti upravo ta koje se nisi setio, i ostale ludosti kojima su ljudi spremni sebi da uništavaju život.

Ono što je takođe bitno jeste povećati sopstvenu toleranciju na životnu neizvesnost. Jer ma koliko teško bilo nama to da shvatimo, život, drugi ljudi, situacije, okolnosti ili bolje rečeno – ništa nije pod našom kontrolom (osim naših misli o tome svemu naravno, a onda i osećanja koja imamo). Budući da ništa nije pod našom kontrolom, sve je neizvesno, u takvoj neizvesnoj realnosti mi treba da naučimo da živimo na najbolji i najlakši mogući način za nas.

Međutim, to nikad nećemo moći sve dok ne razvijemo toleranciju na to da će naš život nekad (hmm, skoro uvek) teći onako kako mi nismo zamislili i isplanirali, i da je to u redu, jer mi umemo da plivamo u tim mutnim vodama. Umesto da tražimo od života da dobijemo sigurnost da ništa neće poći po zlu, tražeći u nedogled znake odobravanja i tešenja za umirenje na kratke staze, treba se okrenuti sebi. Dakle, pošto je stopostotnu sigurnost u svet oko nas nemoguće doseći, treba težiti pronaći tu sigurnost u sebi samome.

Kako prevazići hroničnu brigu…

Biti sebi najveća uzdanica. Setite se kako ste prevazilazili teške trenutke u životu kada su vam se desili. Kako ste tada bili na visini zadatka, i čak iznenadili sebe, a i bliske ljude svojom unutrašnjom snagom i stabilnošću ličnosti. Imajte u glavi uvek te pozitivne vaše osobine koje su isplivale baš u tim teškim trenucima. Jer imajući ovo u iskustvu, lakše će vam biti da znate da možete da se izborite sa sličnim životnim poteškoćama koje će vas možda opet negde sačekati (a možda i neće hoho).

Međutim, ne kvarimo mi sebi sreću samo misleći da moramo da brinemo, već i da nikako ne smemo da brinemo! I jedno i drugo su dva kraja kontinuuma, a kao i uvek na sredini je realnost i ono što je za nas najbolje. Sredina bi ovde bila da mislimo da bi bilo lepo da ne brinemo, ali da smo mi samo ljudska bića, a ljudski je i brinuti ponekad.

Jer kad mislimo da ne smemo da brinemo, onda izbegavamo brigu pa smo skloni da se kažnjavamo kada brinemo i pokušavamo da je neutralizujemo misleći „a neće se to baš meni desiti“ i onda opet idemo u drugu krajnost i uljuljkavamo sebe u neki savršeni univerzum koji i dalje nije realan. I tako uz pomoć izbegavanja i neutralizovanja, dve disfunkcionalne strategije koje koristimo kao self-help, mi ustvari samo održavamo brigu!

I tako živimo život sa iracionalnim uverenjima da moramo da brinemo, da moramo da budemo u svakom trenutku svesni da ovoj sreći nekad mora doći kraj, da se ne smemo nikad opustiti jer opasnost uvek vreba… propuštamo priliku da uživamo u trenutku. Da uživamo punim plućima, onako stvarno. Da kažemo sebi da nema veze što će se desiti sutra, sve dok je meni sada lepo.

Život u sadašnjosti, sada i ovde, prezent, to treba uvek da bude cilj. Ne okretanje prošlosti što nas baca u depresiju, i ne gledanje u budućnost što uzima naš mir. Jer stvarno i zaista, niko nam nikad neće moći oduzeti taj trenutak sreće koji smo imali. Osim ako ga naravno, ne oduzmemo sami sebi.

www.epsihoterapija.com

NE ŠIRE SE VIDICI U USKOJ SREDINI!