Od srca sam zahvalna Bogu i Vama na Vašim istraživanjima.
Trudim se da živim u skladu s Vašim sistemom. Da li sam postala bolja? Ne znam. Da li sam se približila Bogu? Nadam se. Postoji li još nešto što mi nije potpuno jasno? Naravno.

Odrasla sam u porodici u kojoj je bilo svega, osim ljubavi i radosti. Rasla sam bez poljubaca i zagrljaja, niko mi nije uputio nijednu nežnu reč. Često sam bila tužna i usamljena u porodici u kojoj je bilo petoro dece. Živela sam s maćehom, bez majke. Moj otac je isterao majku iz kuće i oženio se s drugom ženom. Kad otac nije bio kući, majka se vratila i zadavila tu ženu. Imala sam tada godinu dana.

Bez ljubavi sam živela sve dok se nisam upoznala s Vašim istraživanjima. Tada sam shvatila koliko je pogubno ubijati ljubav, a ja sam ponekad upravo to činila.

Sergeju Nikolajeviču, molim Vas pomozite mi da shvatim zašto moje milosrđe i pomoć ljudima uzrokuju teške posledice. Siromašnoj ciganki sam poklonila muževljevu jaknu, prethodno izvadivši neke papire iz unutrašnjeg džepa. Nakon nekoliko meseci, muž mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći usled preloma rebara u srčanoj oblasti.

Kasnije sam još jednoj prosjakinji poklonila svoje pantalone, u zadnjem džepu se nalazilo nešto novca. Nakon nekog vremena – opet se desila saobraćajna nesreća u kojoj sam doživela prelom leve noge upravo na mestu gde je zadnji džep pantalona. Poklonila sam novac rođaci koja je bolovala od raka kože, a ubrzo je i moja ćerka dobila rak kože nosa.

Zašto me sustižu tako stroge kazne nakon što dam milostinju i pomognem ljudima?

Od sveg srca Vam želim sreću, svako dobro i neka Vas Bog blagoslovi.

————-

Nekom prilikom sam jednu svoju poznanicu posavetovao da prilikom molitve ponavlja sledeće reči: „Volim Vasionu, volim svoje bližnje, volim Boga”. Nakon što je izgovarala takvu molitvu, počela je da gubi vid. Ubrzo sam shvatio razlog: Boga nije podsvesno postavila na prvo mesto. Sistem prioriteta mora da bude ispravan jer je to od ogromne važnosti.

Zatim sam u Starom zavetu pročitao da je Bog „revnitelj”: On oduzima sve ono što čovek postavi na prvo mesto. Kasnije sam spoznao da Bog uopšte nije ljubomoran. On nam pruža sve: ljubav, energiju, život. Kada nam nije na prvom mestu, onda prestajemo da Mu težimo. Kada nam je na drugom ili trećem mestu, težimo ka drugim ciljevima i gubimo sve: ljubav, zdravlje i život.

Prema tome, prva zapovest glasi: „Ljubi Boga iznad svega”. A druga, od Deset zapovesti, kaže: „Ne pravi sebi idola”, što faktički predstavlja upozorenje – da ljudi ne smeju da izgube vezu s Bogom.

Kada gubimo vezu s Bogom, na prvom mestu nam nije ljubav, već zadovoljstvo. Ljubav je iznad života, ona stvara ovaj život. Međutim, kad se čovek klanja životu i nagonima, preti mu opasnost da izgubi ljubav i tada se život završava. Ljubav je temelj na kući, a život su zidovi i krov.

Kao što je Hristos rekao, dve glavne zapovesti u judaizmu su: „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim” i „Voli bližnjeg svog kao samog sebe”.

Ljubav prema bližnjem i spremnost da se žrtvujemo je predivna. Međutim, poštujući drugu zapovest – „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe”, ne smemo da ignorišemo prvu zapovest:- „Ljubi Boga…” Kada volimo bližnjeg svog, kada smo zbog njega spremni na sve, onda se pojavljuje opasnost da ga postavimo na prvo mesto i tako prekršimo prvu i drugu od Deset zapovesti.

Osnovna zapovest: „Ljubi Boga iznad svega” mora strogo da se poštuje. Kada to zaboravimo, tada zapovest „Voli bližnjeg svog kao samog sebe” može da nas udalji od Boga.

Radi se o tome da ljubav prema bližnjem može da utiče na nas tako što ćemo početi da mu se klanjamo i da od njega krademo energiju. Čovek koji se klanja drugoj osobi instinktivno postaje energetski vampir.

Takva ljubav se pretvara u vezanost. Vezanost uzrokuje ljubomoru i agresivnost. Kada čovek koji je prejako vezan živi među ljudima koji su mi slični, tada on, da bi sprečio svoju još snažniju vezanost, počinje da ispoljava agresiju prema njima.

Čovek koji je izgubio ljubav prema Bogu ne živi ljubavlju, već nagonima. Kod njega je nagon za samoodržanjem na prvom mestu. Kao reakciju na najmanju neposlušnost od strane ljudi koji ga okružuju i neusaglašenost sa onim što on želi, on ispoljava agresiju i spreman je da drugog uništi. To je upravo ono što se događalo u vašoj porodici.

Sada nešto o vašem pitanju. Zašto vas je Bog kaznio nakon što ste pomagali ljudima?

Pokušajmo da razjasnimo kako deluju božanski zakoni. Kada se žrtvujemo i spasavamo osobu kojoj preti smrt – to je pohvalno, to je dobro delo. Kada pomažemo onome ko umire od gladi, dajemo mu hranu – to je takođe za svaku pohvalu, dobro delo. Ali ako čoveku svakodnevno budemo davali hranu, on će prestati sam da zarađuje, neće želeti sam da radi, tako da će se naše dobro delo pretvoriti u greh i zločin jer ćemo ga upropašćavati.

Kada prosjaku koji je jako gladan date hranu – kome će on biti zahvalan, kome će se klanjati? Vama. I, zaboraviće na Boga. Međutim, kad nema šta da jede, razmišljaće o Bogu i uzdaće se u Njega. Međutim, on se sad oslanja na vas. Proizilazi da vaše dobro delo, vaša želja da pomognete drugima, kao i podvig spasavanja, tu osobu udaljavaju od Boga. Odnosno, žrtvujući se i pomažući drugima, činite zločin protiv njihove duše, kao i protiv sopstvene, u izvesnoj meri.

Šta činiti? Ne pomagati ljudima? U Indiji kažu: prosjaku ne treba davati milostinju jer je to njegova karma.

Rešenje ovog problema je u spajanju suprotnosti. Potrebno je da znamo kako da ispravno pomognemo čoveku, odnosno da shvatimo u kom obimu mu treba pomoći i da pritom prvenstveno pomažemo duši, a ne telu.

Kada nekome pružamo milostinju ili pomažemo, treba da shvatimo da to ne činimo za njega, već za Boga i u slavu Božju.

Štaviše, osoba kojoj pomažemo to treba da zna, pa kada joj dajemo milostinju, ili pomažući, možemo da izgovorimo: „U slavu Božju”. Onda će ona shvatiti da prvi impuls zahvalnosti treba da uputi Bogu. Tada će je naša milostinja, pomoć i žrtva podsticati ka Bogu, a ne udaljavati od Njega. Potrebno je da čoveku objasnimo da je naša pomoć usmerena ka njegovoj duši.

Voleti bližnjeg svog, brinuti se i žrtvovati se pričinjava ogromnu sreću. Žrtvovanjem nešto gubimo, ograničavamo sebe i time povećavamo potrebu za ljubavlju i povezanosti s Bogom. Žrtva je kao ispuštanje krvi, korisna je za zdravlje. Ali u tome postoji jedna nijansa: za zdravu osobu je ispuštanje krvi dobro, ali ozbiljno bolesnoj osobi možda neće pomoći, već naškoditi.

Teško bolesna osoba je ona u kojoj ima malo ljubavi. Sve dok se vaša duša ne ispuni ljubavlju, još uvek je rano da se žrtvujete, poput svetaca.

Navikli smo da mislimo kako je uvek dobro nekome pružiti pomoć u hrani, odeći ili novcu. Podsećam vas na drevnu kinesku poslovicu: „Daj čoveku ribu, i on će biti sit jedan dan; nauči ga da lovi ribu i biće sit uvek”.

Ako čoveka svakog dana budete hranili ribom, on možda više neće osećati potrebu da sam nauči da je lovi. Zato, dajući mu ribu, treba da mu objasnite kako mora sam naučiti da je lovi i da smo spremni da ga tome naučimo. Tada on više neće razmišljati samo o ribi – poslednjoj karici u lanci, već i kako da nauči da je ulovi – odnosno, počne da se razvija.

Dakle, prva faza pomoći bližnjem je da ga nahranimo ribom. Druga faza je da ga naučimo kako da ulovi ribu. Postoji i treća faza.

Čovek je gladan. Zašto je gladan? Zato što ne zna kako da ulovi ribu. Ali zašto ne zna da je ulovi? Zato što je lenj: u njegovoj duši je malo ljubavi, jer ne veruje u Boga.

Ako takvog čoveka naučimo da ulovi ribu, on će postati još gordiji, povećaće se njegov osećaj važnosti a vera u Boga još više oslabiti. To je slično situaciji kad se izlečenjem od bolesti čovekov karakter može još više pogoršati – jer bolest ne dopušta čoveku da greši, kako su govorili apostoli. Bolest u određenoj meri pročišćava dušu. Da biste se izlečili, prvo je potrebno pomagati duši, a zatim telu.

Znači – najvažnije nije čoveka nahraniti ribom, pa čak ni naučiti ga da je upeca. Najvažnije je čoveka naučiti kako da se odnosi prema životu, da bi u njemu prisustvovala želja da se razvija i uči. Tada će naučiti i sam da upeca ribu, a takođe i da je drugima daje.

Glavna pomoć čoveku je pomoć njegovoj duši, pomoć u razvoju i poboljšanju karaktera. Kada pružamo takvu pomoć, onda mi, čak i podsvesno, blagotvorno utičemo na druge ljude, jer oni osećaju naše unutrašnje stanje.

Kada čovek postane vernik, onda shvata: kada nekome nešto poklanja ili žrtvuje, to čini u ime Boga i za slavu Božju, da bi se onaj, kome pomaže – približio Bogu. I kada vernik od nekog nešto dobija, on zahvaljuje Bogu, a kad nekog voli, tada u njemu prvenstveno voli Boga. To je poštovanje prve zapovesti: „Ljubi Boga iznad svega”.

Kada se žrtvujemo, onda se žrtvujemo Bogu, bez obzira na to kome pomagali. Kada dobijamo pomoć, dobijamo je od Boga, bez obzira na to od koga ona pristiže. Kada to budemo shvatili, onda naše žrtvovanje neće uništavati duše drugih ljudi i primanje darova neće uništavati našu dušu.

Prvenstveno moramo da pomognemo sami sebi, svojoj duši, da postavimo ispravne prioritete, kao i da shvatimo zašto živimo, zašto pomažemo drugima. Potrebno je da shvatimo i osetimo da je Bog na prvom mestu, a sve drugo je na drugom. Tada nas žrtva i pomoć drugima neće uništiti, već ojačati.