26 jan Strah od procene drugih ljudi – KAKO ME DRUGI VIDE
Možda ste mislili da ste jedini ili retki primerak osobe sa ovakvim problemom, ali iz ugla psihoterapije ovo je jedan od čestih problema zbog kojih se ljudi javljaju za pomoć. Među njima je najveći broj mladih, naročito adolescenata kojima je integracija u društvo vršnjaka i utisak koji tamo ostvaruju često najbitnija stvar na svetu.
Pozitivni imidž koji žele da ostvare u očima svojih vršnjaka, prihvaćenost, a neretko i popularnost, nekada bivaju okidač za razvijanje socijalne anksioznosti. Ali, nije to samo njihov problem, naprotiv. Zabrinuti roditelji dovode mlađu decu koja su suviše povučena i ne druže se dovoljno sa vršnjacima, a javljaju se i odrasli koji izbegavaju poslovne sastanke, javne nastupe, upoznavanje novih poznanika i partnera zbog intenzivne uznemirenosti koju osećaju u tim situacijama.
Verujemo da je velik broj i onih koji se nikad i ne jave za pomoć upravo zbog straha, sramote od okoline, predrasuda i svega onoga što sprečava i druge ljude da se jave za pomoć, a kamoli one kojima je preterana „stidljivost“ osnovni simptom.
Ako vaš muž ne donosi novac, a vi se sami trudite da zaradite za sve – nemate muškarca.
Ukoliko osoba oseća intenzivnu uznemirenost i izbegava različite vrste socijalnih situacija u kojima može na neki način biti procenjivana od strane drugih ljudi, bez obzira da li se radi o formalnom procenjivanju ili utisku koji ostavlja na druge, onda govorimo o socijalnoj anksioznosti. To mogu biti najrazličitije životne situacije u kojima su uključeni drugi ljudi, kao što su:
- Različite vrste javnog nastupa (prezentacija svog rada pred auditorijumom, usmeno predavanje, pevanje, sviranje, bilo koja vrsta performansa, gostovanje u medijima, javno obraćanje kolegama, školskim drugovima…). Ovo se često izdvaja kao zasebna vrsta socijalne anksioznosti i naziva strah od javnog nastupa.
- Razne vrste testiranja, pismena a još češće usmena, kontrolni zadatak, usmeno odgovaranje. Ovo se takođe izdvaja kao posebna forma socijalne anksioznosti i naziva se testovna anksioznost.
- Različite vrste društvenih okupljanja i posete javnim mestima, npr. situacije u kojima osobu posmatraju (npr. dok jede ili pije), poseta javnom toaletu, upoznavanje novih ljudi i potencijalnih partnera, odlasci na žurke, rođendane, proslave, svadbe, itd. Mi bi bili slobodni da ovo nazovemo socijalnom anksioznošću u užem smislu.
Iako su izazivači u opisane tri forme socijalne anksioznosti različiti, ono što im je zajedničko je njihova baza: strah od procene drugih ljudi, odnosno potencijalne mogućnosti da će biti negativno vrednovani od strane drugih ili da će ostaviti nepovoljan utisak na druge ljude.
Nekad je to strah da će se na neki način obrukati ili ispasti neadekvatni, a nekad da jednostavno neće ostaviti dobar utisak (a smatraju da bi MORALI ostaviti dobar, čak i impresivan utisak). Zbog toga se socijalna anksioznost nekada naziva ievaluativna anksioznost, jer joj je osnova strah od negativne ili nepovoljne evaluacije (vrednovanja) od strane drugih.
Apsolutno moj si broj: Koja je najbolja (i “dozvoljena”) razlika u godinama
U fokusu socijalne, za razliku od ostalih formi anksioznosti je kako me drugi vide, a njen sadržaj je strepnja od negativnog utiska koji bih mogao (A NIKAKO NE BIH SMEO) ostaviti. Ono što otežava čitavu stvar je dodatni problem koji se javlja i naslanja na ovaj osnovni, a to je strah da ćedrugi ljudi prepoznati znake uznemirenosti i stida (crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa i tela), a tek to nikako ne sme da se desi jer je to onda „totalni debakl, poniženje i užas“.
Zbog svega ovoga, osoba počinje da izbegava takve situacije i time sebe često sprečava da ostvari svoje ciljeve u životu: da položi ispite, da odgovara za ocenu, da prikaže neki svoj rad, da upozna ljude koji bi joj mogli biti od značaja u životu, itd.
Fizički simptomi straha mogu biti toliko intenzivni da osoba živi u uverenju da bi mogla izgubiti kontrolu, pa povratiti ili se čak unerediti pred drugim ljudima, što je dodatni i vrlo otporan razlog zbog kojih osoba izbegava „rizične“socijalne situacije.
Ponekad u ovim situacijama, ili čak pri pomisli na njih, osoba razvija telesne simptome slične panici. Iako ovi ljudi znatno ranije prepoznaju da imaju problem, tek kada kvalitet njihovog života počne značajno da opada (kada razviju prethodno opisana izbegavajuća ponašanja koja ih sabotiraju u ostvarenju sopstvenih potencijala i želja), onda se javljaju za pomoć.
Dobra vest je da je ovaj problem rešiv i da to često ne zahteva medicinske procedure (u zavisnosti od intenziteta fizičkih simptoma i istovremenog postojanja još nekog psihičkog problema), već pre svega psihoterapijske. U nekim slučajevima, kada je intenzitet problema manji, ljudi uspevaju da prevaziđu problem socijalne anksioznosti i sami, uz pomoć adekvatne psihološke literature i zdravog razuma.
Zašto zdravog razuma? Pa pre ili kasnije svima nam u životu padne na pamet da se svaki strah, pa i ovaj, može rešiti samo izlaganjem „opasnosti“. Autor često ima običaj da kaže da se ne možemo osloboditi straha od mraka ako stalno držimo upaljeno svetlo.
Tako i u slučaju socijalne anksioznosti. Iz sigurne zone svoje sobe, čitajući knjige i razmišljajući o tome, bez ikakve akcije u pravcu izlaganja tom „opasnom socijanom svetu koji vreba da ulovi našu grešku i ismeje nas“ nećemo rešiti problem.
Dakle, ovde se ne radi o običnoj stidljivosti kao crti ličnosti, koja ima izvesnih sličnosti sa opisanim stanjem, ali nije toliko snažna po intenzitetu da blokira osobu u ostvarenju važnih društvenih ciljeva u životu i ne dovodi do intenzivnih telesnih simptoma i/ili izbegavajućeg ponašanja.
Takođe, ukoliko je uznemirenost vezana za socijalne situacije toliko intenzivna da potpuno parališe osobu u socijalnim situacijama, a izbegavajuće ponašanje toliko razvijeno da se osoba većinu vremena osamljuje zbog intenzivnog straha od socijalnih situacija, onda govorimo osocijalnoj fobiji.
U akademskim krugovima se raspravlja o tome da li su socijalna anksioznost i socijalna fobija dva kvalitativno različita problema, ili se samo radi o razlikama u intenzitetu. Mi se ovde time nećemo baviti i čitaocima koji nisu psiholozi predstavićemo samo ono što je važno da prepoznaju problem i ukazati na načine uz pomoć kojih se on može prevazići.
S obzirom da su njeni okidači brojni i različiti, i da se ljudi razlikuju u odnosu na njih, mi ćemo u budućim tekstovima posebno obraditi specifičnosti svake forme socijalne anksioznosti i prikazati kako psihološke, tako i njene biološke uzroke.
Šta nije socijalna anksioznost?
A sada, u ovom takoreći uvodu, bavićemo se onim što socijalna anksioznost jeste i onim što ona nije. Rekosmo već, socijalna anksioznost nije tek puka stidljivost. Dali smo i neke smernice kako možete prepoznati razlike među njima.
Takođe, nije svaka strepnja od tuđe procene znak socijane anksioznosti. Svi mi ponekad strepimo kako će nas neko proceniti i kakav ćemo utisak ostaviti, pa osećamo tremu. To se dešava u svim onim situacijama kada je ta procena značajna za nas: pred autoritetima, kada upoznajemo osobu koja nam se sviđa, kada treba da predstavimo rezultate svog rada nekome, itd.
Ta vrsta treme je čak poželjna jer nas motiviše da se pripremimo što bolje i kvalitetnije za „nastup“. Ovu vrstu treme oseća većina ljudi, kao što i većina ljudi vodi računa o utisku koji ostavlja na druge. Često kažemo da ove emocije ne osećaju jedino psihopate, ili još konkretnije sociopate. Ukoliko intenzitet treme možemo da tolerišemo, i ukoliko nas ona podstiče, a ne blokira, onda govorimo o konstruktivnoj tremi.
Takođe, ukoliko utisak koji ostavljamo na druge ljude ne kontroliše nas, nego mi kontrolišemo njega, i ukoliko shvatamo da je dobar utisak poželjan, ali ne i od apsolutne životne važnosti, onda je to sasvim zdrav i konstruktivan odnos prema nama samima i svetu koji nas okružuje.
Problem nastaje onda kada je trema koju osećamo suviše intenzivna i kada nas blokira da izvedemo, kažemo i pokažemo ono što želimo. Kada zanemimo umesto da progovorimo. Takođe, problem je i kada je želja da ostavimo povoljan utisak i/ili da izbegnemo negativnu procenu toliko snažna da osoba izbegava svaku mogućnost da doživi „neželjenu posledicu“.
Ako se rodite siromašni, niste krivi – Ako ostarite siromašni, samo ste vi krivi
Socijalno anksiozni ljudi zapravo imaju veoma krhku i nestabilnu sliku o sebi, ili, kako se u narodu često kaže, imaju nisko samopouzdanje.
Među njima onih koji imaju zaista nisko mišljenje o sebi, pa ne žele da i drugi ljudi primete njihovu neadekvatnost i nedostatke. Oni izbegavaju situacije u kojima njihova „neadekvatnost“ može biti primećena. Sa druge strane ima i onih koji zapravo imaju narcističku strukturu, tj. žele da zadive druge, pa izbegavaju socijalne situacije i događaje u kojima postoji mogućnost da se to ne desi.
Ni jedna druga procena nije dovoljno dobra, jer ako ne zadive druge, onda oni ništa i ne vrede („A MORAJU DA VREDE VIŠE OD DRUGIH“). U oba slučaja radi se zapravo o nekonstruktivnom i nerealističkom self-konceptu, odnosno o uslovnom samovrednovanju („JA VREDIM SAMO AKO…“), i iracionalnom zaključivanju. Stvaranje temelja za zdravu sliku o sebi je nezaobilazna tema kada se rešava problem socijalne anksioznosti.
Razlika izmedju samopouzdane i nesigurne devojke. Šta se krije iza provokativnog oblačenja?
Ono što socijalna anksioznost nije, a mnogi je pogrešno tako tretiraju (što na pravdi boga ume da bude vrlo frustrirajuće za ove ljude) jeste introverzija.
Savremeno društvo favorizuje ekstraverte koji su druželjubivi, zabavni, često pozitivno raspoloženi i željni akcije koja se uglavnom zasniva na spoljnim aktivnostima (kao što su izlasci, razna društvena dešavanja i tome slično).
Oni su često i pričljivi, vole sve forme komunikacije, naročito one „in vivo“, neretko su inicijativni, glasni, prodorni i ako ovako nastavimo pobrojaćemo sve ono što savremeno ljudsko, prozapadnjački orijentisano društvo smatra poželjnim.
Ali, introvert je takođe veoma aktivan, ali u svom unutrašnjem svetu. Potreban mu je sopstveni prostor i vreme, i oseća se veoma uznemireno kada mu to neko naruši. Dozira kontakte sa drugim ljudima, ne zato što ih ne voli, nego prosto ne poseduje kapacitete da to iznese zbog svog unutrašnjeg sveta na koji troši mnogo energije. Zato ga suviše komunikacije sa drugim ljudima veoma zamori, jer on to doživljava kao emocionalni rad.
Introvert se često mnogo više udubljuje u stvari u odnosu na ekstraverte, pa ga zato mnogi doživljaju kao kvalitetnog sagovornika kada su ozbiljne teme u pitanju (za razliku od ekstraverta koji je češće zadužen za zabavne sadržaje). Introvert voli da sedi subotom uveče kod kuće i čita knjigu, dok su njegovi prijatelji u izlasku, i sasvim je srećan zbog toga. Dakle, on ne sedi kod kuće i ne tuguje što se ne druži sa drugima zbog stida i straha od toga kakav će utisak ostaviti na druge.
Ne, to radi onaj koji ima problem sa socijalnom anksioznošću.
Introvert izbegava gužvu i masovna dešavanja iz sasvim drugih razloga.
On ne strahuje, njemu to jednostavno ne prija. Takođe, ne strahuje od negativne procene drugih, već mu jednostavno prija da se osami. Introverzija, koliko god društvo favorizovalo njenu suprotnost, nije negativna osobina, niti neki psihološki problem. To je crta ličnosti, stvar individualnih razlika među ljudima, kao što se ljudi rađaju sa različitom bojom kože, kose, očiju. Ništa od toga nije ni dobro ni loše, već je jednostavno tako.
Introverzija i socijalna anksioznost su, dakle, različite stvari. Razlike među njima naglašavamo upravo zbog mnogih roditelja koji žele da promene svoju decu introverte, smatrajući ih preterano povučenim ili socijalno anksioznim. No, ima jedna začkoljica. Moguće je da neko ko je introvertan bude i socijalno anksiozan, i onda to može neznatno zakomplikovati stvari. Međutim, iskusan psiholog, odnosno psihoterapeut prepoznaje dobro šta je tu šta, te može da pruži adekvatan savet i pomoć.
Stanislava Popov
[…] Strah od procene drugih ljudi – KAKO ME DRUGI VIDE […]
[…] Strah od procene drugih ljudi – KAKO ME DRUGI VIDE […]