04 okt REINKARNACIJA I REGRESOTERAPIJA

Reinkarnacija

Neuništivo svesno biće – duša, u toku desetina hiljada godina evoluira kroz beskonačnu seriju živih stvari od kojih fizičko carstvo formira samo jedan mali deo.

Na tom nivou evolucije transformacija duše se kreće od minerala, preko biljke, životinje i čoveka do nadčoveka. Duša se snabdeva fizičkim telima u skladu sa fazom svog razvoja i dolazi u kontakt sa zadacima fizičkog života. Sve dok ne ovlada svim zadacima, obavezama, i lekcijama života, duša se ponovo otelovljulje – vraća se u fizički svet. U svaki novi život donosi svoje sposobnosti i slabosti na osnovu kojih odabira fizičke sklonosti koje su sredstvo za izjednačavanje karmičkih dugova i zadataka. Pošto je svako delanje pokrenuto željom za uživanjem plodova, tj, rezultatom dela, to vezuje dušu i stvara karmički lanac koji niže inkarnacije.

Da bi smo se oslobodili tog začaranog kruga moramo se rešiti bar nekih okova i veza kroz znanje o prošlosti i sagledavanje uzroka koji su aktivirali posledice koje danas živimo.

Podvrgavanjem nehipnotičkoj regresoterapiji dovodite sebe u stanje proširene, tj. paralelene svesnosti u kome ponovo doživljavate sećanje na onu inkarnaciju u kojoj je nastao određen problem. Na taj način možete da olakšate razumevanje života, da spoznate svoje karmička zadatke, pronađete osobe sa kojima ste u karmičkim dugovima, osvestite svoje strahove, bolesti ili konfliktne situacije. Sagledavanjem uzroka svojih životnih nezadovoljstava vi ih razrešavate, pokrećući nove uzroke, kojima možete neutralizirati delovanje onih predhodnih i tako smanjiti svoje karmičke obaveze.

Šta je reinkarnacija?

Sam pojam reinkarnacije podrazumeva postojanje duše koja pod određenim uslovima koristi fizičko telo kao privremeno “stanište”. Duša je onaj životni oblik koji nadživljulje fizičko telo, a nakon smrti fizičkog tela prelazi u neki drugi oblik i u njoj dalje živi.

To takođe podrazumeva da ljudska svest postoji i pre rođenja, čak pre začeća. Duša se razvija od prvog buđenja do sjajne zrelosti što se proteže kroz desetine hiljada godina težeći za postepenim pročišćenjem i konačnim oslobođenjem od svetovnog života. Pri tom svest – dušu ne smemo bukvalno shvatiti kao stvar koja raste, već se otkriva kao izvor novih kvaliteta koji se postepeno izražavaju kroz dugi proces inkarnacija.

Evolucija svesti, tj. duše se odvija kroz proces oduhovljavanja fizičkih formi.

Proces ponovnog utelovljenja duše-svesti-kontinuiteta u novo telo se naziva reinkarnacija. To je univerzalna pojava koja se ne dešava samo u ljudskoj evoluciji, već u čitavoj prirodi.

I ako živimo u materijalnom svetu, u prirodnim procesima očuvanje materije nije moguće. Smrt je univerzalna. Zakon uzroka i posledice nam pokazuje da se fizički oblici i tela svuda žrtvuju da bi održala u životu ostala fizička tela i da bi se nastavio dalji razvoj ka višim nivoima. Mineralne forme se raspadaju da bi se njima hranile biljke, one se žrtvuju životinjama, a jedni i drugi – ljudskoj vrsti. To je prirodan zakon. Fizička tela su manje značajna jer ona služe samo kao sredstvo za sticanje iskustava razvoju i rastu svesti. Gubitkom fizičkog tela se ne gubi ni svest, ni kontinuitet.

Reinkarnacija je proces tokom kojeg se neuništiva svesna bića snabdevaju fizičkim telima u skladu sa zadatcima u fizičkom životu i fazom njihovog razvitka.

U procesu rasta duša prolazi kroz forme raznih oblika i nivoa. Ta neuništiva i rastuća supstanca koju kasnije nazivamo svest – duša prolazi kroz svet minerala, biljaka, preko životinja do nivoa svesnog bića – čoveka.

Kada duša u svom razvoju dosegne nivo čoveka, više nikada ne može da se inkarnira u životinju ili biljku. Kroz proces rasta dosegao je nivo ljudskog tela i u njemu stekao individualitet i više ne može da pređe u niže – kolektivne životne forme. U njemu je nastupila individualna inkarnacija. To kućište – ljudsko telo se razvijalo milionima godina da dosegne nivo da može da primi po Duhu rođenog – Mislioca i on ne može više da se vrati u životinju. Sada je Sin Duha – stekao je i duhovno telo. Životinja poseduje samo fizičko i eterično telo i ona nema prostora da primi već stvoreno duhovno telo. A jednom stečeno telo ne može da se izgubi jer je stečeno rastom i razvojem, dostizanjem izvesnog nivoa. Može da padne na životinjski nivo bitisanja, ali ne i u telo životinje.

Čovek je spoj između životinje, tj. nižih vrsta i Boga i njegov je cilj i zadatak da se od životinjskog nivoa uzdiže ka Božanstvu.

Znači jedan individualni Princip koji stanuje u ljudskom telu i koji to telo nadahnjuje, posle smrti – nakon izvesne pauze – prelazi u neko drugo telo. Tako Duša niže živote jedan na drugi, ali ne kao nisku perlica, već kao kockice od kojih se sledeća se uvek oslanja na predhodnu, a stožer koji ih povezuje je večno živi princip – Duša..

Duša ne mora odmah posle smrti da se reinkarnira. Ona provodi jedan izvestan vremenski period na drugim nivoima, na kojima sabira i asimilira iskustva iz zemaljskog života. Na nižim nivoima razvoja, kraći je vremenski period između dve inkarnacije, jer se manje iskustava ima prikupiti. Kod duhovno razvijenih ljudi duša između dve inkarnacije može da provede i nekoliko vekova.

Svrha reinkarnacije

Mi kao duše imamo neodoljivu potrebu za znanjem, iskustvom i želju da rastemo i napredujemo ka svetlu.

Svrha reinkarnacije je napredak, rast i razvoj duše.

Svrha života je razvoj i izražavanje svojih urođenih snaga datosti i talenata.

Kako postoji rast tela, tako postoji buđenje mentalnih sposobnosti i rast duše. Kad rastemo, mi ne dodajemo ništa sebi, već budimo ono što oduvek nosimo u sebi. Mi kao duše sadržimo sve kvalitete koje ćemo i kao najrazvijenija bića imati, samo nam trebaju iskustva koja će nas navesti da ih probudimo.

Ljudska evolucija

Ljudsku evoluciju započinjemo kao divljaci i primitivci u telu nekog primitivnog čoveka na najnižem stupnju razvoja samo sa osnovnim nagonima, jer se naše moralne i intelektualne snage još nisu razvile.

Nakon nekoliko života u tako primitivnim uslovima, razvili smo u sebi mali tračak moralnih i intelektualnih snaga. Kroz razne inkarnacije, putem kontakata sa našim okruženjem, discipline, zakona i pritiska naše fizičke egzistencije, uspevamo dalje da razvijamo naše moralne, intelektualne, a kasnije i duhovne sposobnosti. Kroz niz inkarnacija se razvijamo u mislioce i možemo da zauzmemo i značajno mesto u društvu. Neki od naših saučesnika su na nižim nivoima rasta, a drugi su daleko ispred nas. Oni napredniji imaju veću evolutivnu snagu jer je njihov razvoj započeo ranije nego naš.

I to je normalno. Ispred nas su starije duše, iza nas mlađe i na taj način se čovečanstvo uspinje od sumraka do Božanstva. Važno je znati da svako od nas stoji na tačno određenoj stepenici rasta i razvoja. Ako smo sposobni da gledamo, videćemo da nam veliki ljudi svojim delima pokazuju šta našim naporom možemo postati, a oni iza nas, šta smo bili.

U svakoj inkarnaciji imamo različita tela, drugi pol, razne zadatke, i kontakte sa drugim dušama. Kao duše mi smo bespolni, ali u fizičkim telima seksualnost je veliki pokretač i uslov za stvaranje porodice, familije, domova, odgovornosti, ovisnosti dece, odanosti, vezanosti… što sve ima neprocenjivu vaspitnu vrednost.

Kao duše možemo da se razvijamo i rastemo samo kroz sopstveno iskustvo, greške i pouke. Ako jednu grešku ili lekciju ne uspemo da savladamo jedan dan, život će nam ga doneti i sutradan. I tako istu lekciju strpljivo ponavljamo dan za danom, godinu za godinom, život za životom, dok konačno ne shvatimo gde smo grešili. Ako lekciju uporno ignorišemo, Život će nam istu doneti kroz patnju. I na žalost čovek može da uči samo kroz patnju i bol. Dok mu sve odgovara, dok mu je lepo i dobro, on se razvlači i valja u tome, a za sebe i svoj napredak se hvata tek kad ga Život “nagazi”.

Tek kada kroz patnju nauči lekciju, shvati i prevaziđe grešku, čovek stiče iskustvo i znanje.

U svakom životu duša dobija (odabira) novi zadatak i novu lekciju. Ako ga ne savlada u tom životu, ona ga čeka u nekom od sledećih. Kao u školi. Svaki ispit treba položiti, svaki razred završiti. Ako ne savladamo gradivo, ponavljamo razred. Razred po razred, stičemo znanje i iskustva koji nas nose u viši razred, tj. nivo svesti – stupanj razvoja duše. I kao u svakoj školi i u školi života neko se tek upisao u prvi razred, a drugi su već u višim razredima, čak pred diplomom. Razvoj naše duše, nivo i uslovi u kojima se trenutno nalazimo je samo stvar rastenja.

Zato ne postoji ni staro ni mlado, ni veliko ni malo, ni mudro ni glupo…, postoji samo Bog koji je izražen u različitim stepenima snage, već prema kapacitetu forme u koju smo utelovljeni i zadatcima koje u tom telu imamo.

Evolucija forme, koja je uslovljena evolucijom svesti u toj formi, je jedna od funkcija inkarnacije. Sam duh nema meru starosti, rasta… On postoji u svojoj celosti i sjaju, ali nam se u određenom životu (raz)otkriva samo u određenom stepenu. Da bi otkrili i dotakli to božansko u sebi, treba raditi na razvoju i razotkrivanju božanske iskre u sebi. Ka Bogu nas ne nose toliko molitve, molitveni rituali, slepo podnošenje žrtvi… koliko rad na sticanju svesti. Svaka čestica znanja koju je duša stekla povećava njegov sjaj i razvoj. A znanje je, s jedne strane pamćenje iskustava i spoznaja njihovog međusobnog odnosa, a s druge, unutrašnja realizacija često ponavljanih događaja iz života u spiritualne svrhe.

Proces reinkarniranja i stvaranje Karme

Čovekovo fizičko telo je prožeto njegovim ostalim energetskim telima, od kojih u procesu reinkarnacije spominjemo astralno, mentalno i kauzalno telo.

U astralnom ili emocionalnom telu su sadržane sve naše emocije, želje, strasti…

U mentalnom telu su naše misli, slikovite forme i mišljenje.

U kauzalnom ili duhovnom telu je naše apstraktno mišljenje, duhovne predstave i iskustva.

U fizičkom telu su samo naša dela.

Svaka sila deluje na svom nivou!

Fizičko telo svojim delovanjem proizvodi mnogo karmičkih posledica u odnosu na druga bića, a neznatno utiče na unutrašnje biće, jer su fizička dela posledice naših misli i želja. Jedino utiče i to indirektno, ukoliko dela stvaraju nove želje i misli (snaga karme je u njima) i što dela stvaraju naviku. Dela imaju uticaj samo na ovaj život.

Dela u odnosu na druge stvaraju vezanost sa njima i određuju društvo i okolinu u kojima ćemo se roditi. Ako mi drugima žrtvujemo naše vreme, udobnosti i novac to stvara povoljne fizičke prilike u narednom životu, bez obzira na motiv učinjenog dela!. Ako sejemo dobro na fizičkom nivou, dobro će se vraćati na tom nivou bez obzira na motiv! Rodićemo se u dobrim uslovima, a da li ćemo uživati u njima to zavisi od pobuda iz kojih je činjeno “dobro” delo!

Motiv je stvar mentalnog ili emocionalnog nivoa. U zavisnositi od motiva stvara se karma na tom nivou.

Sam mozak je instrument koji više-manje reaguje na igru svesti, a od sposobnosti reakcije zavisi proširivanje naše svesti.

Odnos duha i tela je vibracijski odnos. Dok je fizičko telo okruženo, tj. prožeto svetlucavim omotačem mozak reaguje na vibracije svesti i onda kažemo da je telu udahnuta duša. Kada prilikom smrti to prožimanje nestane, mi kažemo duša je napustila telo. Znači prekinut je vibracijski odnos.

Svetlosno-vibracijski odnos prestaje, duša napušta telo, a mi se nađemo svesni i aktivni u onom telu Zemlje koji se zove astralni svet.

U astralnom svetu se razrešavaju negativne karakterne osobine stečene u predhodnom životu, želje, emocionalne sklonosti, strasti, vezanosti… Želje su izbačena energija i one uvek vuku svom udovoljenju.

Iz astralnog sveta se održavaju kontakti sa našim dragima, bez obzira da li su oni inkarnirani ili ne.

Sadržaji astralnog tela tj. naših želja – koje su forme – astro mentalne slike i emocija utiču na izgled tela u sledećem životu, emocionalnu narav – telo, mesto prilike i odnos sa drugima.

Na tom nivou duša provodi oko 25 godina.

Kada se astralno telo pročisti, svoja znanja i iskustva povučemo u mentalno telo i prekinemo odnos sa astralnim telom, koje je odslužilo svrsi.

Astralno telo se raspada, nastupa astralna smrt, a mi se nađemo svesni i živahni u mentalnom svetu.

To je telo naših misli – najmoćniji faktor kod stvaranja čovekove karme! Vibracije – misli stvaraju razne oblike koje njegovom mentalnom telu daju izgled. Tako da su mentalne i duševne sposobnosti, čak izgradnja mozga i nervnog sistema rezultat misli ranijih života.

Mentalne slike koje stvaramo se pojavljulju u sledećem životu kao mentalne sposobnosti – zdravlje, mogućnosti, moralnost i karakter.

Astro – mentalne slike utiču na druge ljude jer su prožete željama. One se odvajaju od izvora i skoro potpuno nezavisno žive u prostoru i na taj način pobuđuju želje i veze sa drugim ljudima. Stvaraju karmičke veze.

Određuju osobe i vrstu odnosa u budućim životima. To će biti naši rođaci, prijatelji i neprijatelji koji nas vole, poštuju ili bez ikakvog razloga mrze!

Tu provodimo najveći deo vremena između dva života. Prilagođavajući iskustva i stečena znanja, radimo na pročišćenju misli i namera koje treba utkati u svoje hiljadu godišnje životno iskustvo.

Ovaj period koji u proseku traje oko 250 god. služi da se reorganizuje i asimiluje stečeno znanje, da se razviju u svojstva i snagu.

Kada se iskustva i znanja iz mentalnog nivoa asimiluju, utkaju u strukturu našeg karaktera, ona se povlače u duhovno telo, a mentalno se razlaže i nestaje.

Fizičko, astralno i mentalno telo se formiraju i služe za jedan život. Jedino je kauzalno telo ono koje traje i raste kroz vekove. Svest o kontinuitetu koji traje vekovima i sva sećanja na prošlost su sačuvana i manifestuju se kroz kauzalno telo.

Kada je duša izvukla i apsorbovala sav nauk iz predhodnog života i kada je sa sabranim iskustvima zrela za novu inkarnaciju, ona navlači oko sebe oblak astralne i mentalnne materije od koje će prema već oformljenim svojstvima formirati astralno i mentalno telo.

Zakon Karme i formiranje nove inkarnacije

I tada, pri kraju tog perioda nastupa Zakon Karme. To je pokretačka snaga koja će dušu nepogrešivo odvesti u ono fizičko telo, naciju, socijalno-društvene uslove, u onaj pol koji će mu pružiti najviše mogućnosti za izražavanje svojstva koje je stekla u predhodnim inkarnacijama. Omogućiće joj uslove za sazrevanje žetve koja je ranije posejana, a koja odgovara snazi duha.

Karmički Zakon stupa na snagu. Činjenice se stavljalju na vagu i svaki postavljeni uzrok čeka na izvršenje posledice – kako negativne, tako i pozitivne. Izdvajaju se izrazite sklonosti, a izrazite misli i želje se pretvaraju u svojstva, datosti – talente, a ideali iz predhodnog života sada sazrevaju za realizaciju.

U medjuvremenu čekamo formiranje potrebnih uslova za stvaranje novog tela (roditeljski par), socijalnih, društvenih i ostalih uslova u određenoj naciji koje su nam potrebne za savladavanje zadataka koje imamo obaviti u narednom životu.

Treba da znamo da duša za vreme boravka na višim nivoima sagledava svoje potrebe za dalji napredak i razvoj i da u skladu sa tim sporazumno prihvata preuzimanje te karme, sve zadatke i uslove pod kojima ulazi u naredno telo. Ona je sposobna da spozna uzroke čije su logične posledice okolnosti, prilike i neugodnosti odabrane inkarnacije. Svaki pojedični život je samo jedan korak ka večnom napretku i rastu, a zemaljske brige i teškoće su bezznačajne u odnosu na priliku koje se upravo sklapaju u ovom trenutku.

U početku naših inkarnacija mi još nemamo znanja i iskustva da sami biramo roditeljski par i društvene uslove rađanja, te za nas to čine više duhovne inteligencije. Mi samo našim delima utičemo na stvaranje srodstva i odnose sa drugim ljudima. Oni koji su u ljubavi život za životom su privučeni jedni drugima u različitim odnosima radi usavršavanja te ljubavne veze. Pol naših fizičkih tela nije uvek isti, jer se razvijanje ljudskog karaktera i sticanje iskustva mora zaokružiti kako ženskim tako i muškim principima.

Vreme između dve inkarnacije zavisi od 3 faktora:

1. -od dužine života na zemlji – duži život zahteva i duži period asimilacije iskustava
2. -od intenziteta prošlog života koji predpostavlja mnoštvo iskustava
3. -stupanj razvitka u jednoj inkarnaciji. Što je duša naprednija to je snažnija svest i to je bogatije značenje svakog iskustva, za šta je potrebno duže vreme asimilacije.

Dužina perioda između dva života se kreće od 5 god. (kod manje razvijenih duša) do 2300 god. (kod visokorazvijenih ljudi). Prosek je 500 god. između dve inkarnacije.

Reinkarnacija nije beskonačan proces. Kad smo naučili sve lekcije, kad smo obavili sve zadatke, mi se više nikada nećemo vraćati u fizičku inkarnaciju, sem po sopstvenom izboru – kao učitelji čovečanstva.

Zašto se ne sećamo?

Zato što naš instrument koji pamti – sakuplja sećanja – mozak – uslovljen je i vezan za ovo – njega jedno jedino fizičko telo. A ovo fizičko telo ima sećanje samo na ono što je samo iskusilo, ne može se sećati jedne prošlosti u kome nije imalo ama baš nikakvog udela. Sve dok živimo u moždanoj svesti to je tako.

Mozak od jednog do drugog tela iste duše nije isti i ne raspolaže istim informacijama i iskustvima.

Naš um kroz život može da doživi mnoge traume i one se odražavaju kroz promene u ponašanju. To ostaje kao ožiljak na duši koji se često manifestuju kroz naše ponašanje, stavove, odnose s drugim ljudima, mogu da izazovu određene fobije, kao i reakcije u smislu straha, ljutnje, nepovjerenja prema drugima itd…

Iz života u život ne prenosimo informaciju o traumi, nego to izmenjeno ponašanje, fobiju, nepoverenje… Kako je uzrok takvog ponašanja u prošlom životu, u ovom, u kome nas trenutno ometa, ne možemo ga racionalno objasniti niti naći uzrok.

I na fizičkom telu mogu da ostanu tragovi trauma, ranjavanja, povreda iz prošlih života u obliku belega, ožiljaka, intenzivnih bolova nepoznatog porekla… koji označavaju da je osoba došla u ovaj život sa karmičkim teretom vezanim za taj beleg, bol… koji bi bilo dobro razrešiti, osvestiti.

Bavljenje duhovnim radom nam otvara mogućnost da se naša svest koja se oslanja na mozak približi večno živućem Ja. Što je naša svest otvorenija ka višim nivoima to lakše postajemo jedno sa stvarnim Ja koje u sebi sadrži informaciju o svemu – koji se seća svega. Posle savladavanja najrazličitijih poteškoća i zadataka postajemo otvoreniji na uticaje koji se na nas vrše iz viših sfera.

Duhovni rast i napredak će biti brži, lakši i svesniji kada se u nižoj svesti pobudi želja ili čak i iskustvo predhodnih života. Duhovnim sazrevanjem u svesti će se nizati inkarnacija za inkarnacijom što će nam dati osećaj i svest o kontinuitetu. Od tog trenutka telo ćemo shvatiti kao instrument suštinskog bića čija je svrha da mu obezbedi sva zemaljska iskustva za dalji napredak i razvoj.

Svrha reinkarnacijske regresoterapije

Svrha reinkarnacijske regresoterapije je isključivo terapijska. Terapija tela, emocija, duše i duhovnog napretka.

U reinkarnacijsku regresoterapiju se ne ulazi “turistički”- baš da vidim šta sam bio! Nije važno šta si bio, već šta si činio – ko god da si bio! Prosjak ili kralj, priča je potpuno nevažna, čak može da bude i plod vaše mašte. Ljudi posle regresoterapije pričaju šta su bili: bila sam princeza, slikarka, veštica – nevažno! Nije sadržaj “odgledanog filma” suština regresoterapije, nego dela koja su učinjena, emocije koja su preovladavale kroz život, misli i namere koje su pokretale to biće na akciju, a da li je ono upakovano u odeždu kralja ili prosjaka – sve jedno je! Misli, emocije i dela su energije koja su zabeležana u astralnom, emocionalnom i mentalnom telu i koje se preko kauzalnog tela prenose u naredni život kao životni stavovi, fobije, strahovi, ubeđenja, principi…

U trenutku traumatskog događaja percepcija samog događaja je obično pogrešna. Um pokušava da interpetira događaj na osnovu tih pogrešnih percepcija i konstruiše pogrešnu interpetaciju. U potrazi za potencijalnom opasnošću um analizira sadašnju situaciju te na osnovu niza pogrešaka prenosi već iskrivljen pogled na ovaj trenutak što vodi do donošenja pogrešnih životnih odluka, zaključaka, predrasuda i procena, neodgovarajućih obećanja, zaricanja…kao što su “više nikada neću da verujem ljudima”, “nisam dovoljno dobar”, “svi muškarci (žene) su isti”… To su stavovi i predrasude koje se prenose u sledeći život u kome obično postaju ozbiljan ometajući faktor koji, doduše i služe da kroz neugodnost poguraju razvoj duše. Jer čovek ništa ne preduzima za svoj razvoj i napredak dok ga ne pritisne neka muka. Tražeći lek počinje da razmišlja o sebi, a to već vodi napredku kao duhovnom biću.

Čovek živi u sadašnjem trenutku i od njega zavisi njegovo fizičko, mentalno-emocionalno stanje, ali i budućnost. Lečenje sadašnjeg trenutka često znači razrešavanje problema iz nekog od prošlih života koji nastavlja da utiče na čoveka u sadašnjem trenutku. Tu se obično radi o zaostaloj mentalnoj, emocionalnoj, ili duhovnoj energiji koja kontaminira sadašnji doživljaj jer predstavlja (pogrešnu) davno formiranu reakciju na slične okolnosti iz predhodnog života. Razrešenje ili odstranjivanje te energije je ujedno i cilj reinkarnacijske regresoterapije. Energije koje smo na taj način oslobodili osoba može da koristi u kreativnije svrhe, te može da nastavi sa ostvarivanjem ciljeva koje je uspostavio još pre nego što se inkarnirao u sadašnjem životu.

Izvor: http://www.djendjisamardzija.com