03 maj Muški i ženski mozak: Neuronauka i neuroseksizam
Ne smemo zaboraviti da su žene, u proseku, nešto manje inteligentne od muškaraca; razlika koju ne treba predimenzionirati, ali je svakako realna. Stoga sobodno možemo pretpostaviti da je relativno manji ženski mozak delom posledica njene fizičke, a delom rezultat njene intelektualne inferiornosti.
Paul Broca, lekar, neuroanatom i antropolog s polovine 19. veka.
Na čisto anatomskom nivou, iz činjenice da ženski mozak u proseku teži pet unci manje od muškog, možemo očekivati njenu intelektualnu inferiornost.
George J. Romanes, biolog s kraja 19. veka.
Izbrojte do deset pre nego što pomislite: „To je bilo u pretprošlom veku. Danas znamo više i bolje“. Koliko 2005, Lorens Samers (Lawrence Summers), tada predsednik Univerziteta Harvard, spekulisao je na temu urođenih, polno-relevantnih intelektualnih razlika, koje bi mogle biti odgovorne za slabo prisustvo žena u fundamentalnim naukama i matematici. Komentatorka Fox News-a Suzan Venker (Suzanne Venker) poziva se na „eksploziju istraživanja mozga“, koja, u njenoj interpretaciji, dokazuju da su „muškarci usamljeni jahači, koji vole da love i grade“, a žene „vaspitačice/negovateljice, koje vole da pričaju i brinu o drugima“. Stoga, „ako hoće da se udaju, žene treba da prigrle svoju ženstvenost i puste muškarce da se osećaju kao da sve konce drže u sopstvenim rukama“.
Venker greši na više frontova, što ne bi moralo biti tako važno. Daleko bitnije, ni naučnici nisu imuni na zamagljivanje razlika između tri pitanja, centralna na temu polne diferencijacije ljudskog mozga:
1. Da li između muškog i ženskog mozga postoje razlike?
2. Ako postoje, jesu li one biološki programirane?
3. Ukoliko postoje i jesu urođene, da li iz takvih razlika – anatomskih, citoloških, neurohemijskih itd. – proističu intelektualne i bihejvioralne razlike između žena i muškaraca?
Najnovija studija na temu, čiji autori u jednom potezu potvrdno odgovaraju na sva tri pitanja, tek što je objavljena, postala je miljenik popularne štampe.
Koristeći se mogućnostima koje pruža difuzni tenzorski neuroimidžing, grupa američkih radiologa uradila je konektome (mape interneuronskih veza) 949 subjekata oba pola, starosti između osam i 22 godine. Konektomi su zatim razvrstani na muške i ženske, a potom i „stopljeni“ po polu, čime su istraživači dobili neku vrstu prototipa muškog, odnosno ženskog konektoma. Poređenjem dve „uprosečene“ mape konekcija među moždanim ćelijama, došli su do sledećih zaključaka:
1. Muški mozak odlikuju jače intrahemisferne konekcije (jače veze među neuronima unutar iste hemisfere).
2. Ženski mozak odlikuju jače interhemisferne konekcije (jače veze između dve hemisfere).
Muški i ženski konektomProstije rečeno, za muški mozak karakteristične su veze na relaciji čelo-potiljak, i obrnuto, a za ženski – konekcije koje se pružaju iz leve ka desnoj hemisferi mozga, i obrnuto. Šta kazuju ovakvi rezultati?
Grubo rečeno, zadnji (potiljačni, slepoočni i temeni) delovi mozga zaduženi su za prikupljanje čulnih informacija, a prednji (čeoni) za njihovu obradu, kreiranje smislenih percepata i osmišljavanje i iniciranje akcija (motorike/ponašanja) na bazi obrađenih informacija. Jače konekcije između ovih moždanih regija govore o muškom mozgu u terminima percepcija-za-akciju. Zaključak osnažuje i činjenica da „muški konektom“ svedoči o bogatoj umreženosti na nivou malog mozga – strukture od krucijalne važnosti za motoriku, orijentaciju, savladavanje i pamćenje prostora. Dakle, s jakom motorikom, muškarac kao da je rođen za fudbalera; ojačane veze između prednjih i zadnjih delova mozga čine ga još boljim gledaocem fudbala, koji će brzo isplanirati odlazak u obližnju kladionicu (barem nema problem da nauči i upamti put do nje).
S druge strane, opet pojednostavljeno, leva polovina mozga nadmoćnija je u logičkom rezonovanju, dok je desna, uz velike ograde, „specijalizovana“ za intuiciju i kreativno mišljenje. S obzirom da je reč o dvema globalnim strukturama mozga, njihova snažnija interkonektovanost, karakteristična za „ženski konektom“, ne pruža osnov za specifične zaključke i predviđanja, ali se uklapa u veoma raširenu tezu o ženama kao superiornijim multitaskerima. Na primer? Pa, u stanju su da nadgledaju dete, koje se igra na podu, i da istovremeno peglaju muževljevu košulju, sve vreme ne zaboravljajući da bi ručak koji se krčka na šporetu mogao da zagori?!
Ragini Verma, glavna autorka istraživanja, smatra da njegovi rezultati ukazuju na fundamentalne razlike između pripadnika dva pola, sa više nego relevantnim posledicama po kognitivni i bihejvioralni autput[10]. Stoga, suočene s posebno izazovnim zadatkom, žene će, objašnjava, težiti da angažuju niz različitih centara u mozgu, dok će muškarci, verovatnije, „preangažovati“ jednu hemisferu. Istovremeno, ovo može da znači rasplinutost (žena) i usredsređenost (muškaraca). Ukratko, sakupljačica vs. lovac; brižna vaspitačica vs. akcioni junak.
Generalni zaključak Verme i saradnika – da se muški i ženski mozak razlikuju – u nauci odavno nije sporan. Istina, i na tom planu, pojedinačne specifične tvrdnje, naizgled dobro potkrepljene činjenicama, neretko naknadno bivaju razotkrivene kao zablude; na primer, recentna studija oborila je davnašnje uverenje da su muški i ženski mozak različito lateralizovani, odnosno da su interneuronske konekcije kod žena izraženije na levoj, a kod muškaraca na desnoj polovini mozga.
Neslaganja naučnika počinju već na sledećem pitanju – pitanju opsega tih razlika – i dodatno se produbljuju na problemu njihovog porekla (Da li su razlike između muškog i ženskog mozga urođene ili se, zahvaljujući neuroplastičnosti, mozak drugačije reorganizuje pod uticajem različitih rodnih iskustva?) i bihejvioralnog impakta. Zato, pre povratka na konkretnu studiju (Verma i saradnici), razmotrimo par činjenica i par rasprostranjenih, ali neutemeljenih uverenja na temu „plavog“ i „roze“ mozga.
Muškarci imaju veći mozak od žena
Tačno. Reč je o veoma dobro dokumentovanoj činjenici o ljudskom mozgu. Prema jednoj od svežijih studija, ženski mozak u proseku teži 1.248 grama, dok težina prosečnog muškog mozga iznosi 1.378 grama. Važno je naglasiti da se radi o prosečnim vrednostima, koje važe za populacije, što će reći da pojedinačnih preklapanja ima: mozak konkretne žene može imati veću zapreminu od mozga određenog muškarca.
Prema istraživanju danskih naučnika, muški neokorteks, u proseku, sadrži 16 odsto neurona više od ženskog.
Ženski mozak je balansiraniji
Netačno. Reč je o široko rasprostranjenom uverenju da se žene u većoj meri oslanjaju na ceo mozak (angažujući obe hemisfere), dok muškarci za izvršenje istih zadataka više zavise od centara lociranih na jednoj, pretežno desnoj strani mozga. S tim u vezi, postoji još jedna netačna tvrdnja: da je žuljevito telo (corpus callosum), sačinjeno od nervnih vlakana koja povezuju dve moždane hemisfere i obezbeđuju im međusobnu komunikaciju, kod žena gabaritnije.
Ovaj mit nastao je osamdesetih godina prošlog veka, prvenstveno „zahvaljujući“ radu američkog neurologa Normana Gešvinda (Norman Geschwind). On i njegovi saradnici formulisali su teoriju prema kojoj povišen nivo testosterona, karakterističan za prenatalno okruženje muškog fetusa, iz nekog razloga koči razvoj leve hemisfere muškog mozga. Kasnija istraživanja, izvedena nakon što je razvoj tehnologije omogućio bezbedno skeniranje mozga tek rođenih beba, opovrgla su Gešvinda i njegov tim. Ukratko, niti je muški mozak lateralizovaniji od ženskog, niti je corpus callosum kod žena obimniji u poređenju s muškim.
Polne razlike postoje i na nivou individualnog mozga
Tačno. Hipokampus, moždana struktura tesno povezana s funkcijom pamćenja, kod žena je obično veća nego kod muškaraca; u slučaju amigdale, parne moždane strukture uključene u emocionalnu obradu, stvar stoji obrnuto: muškarci imaju veću amigdalu. Napomena: Ne radi se o pravilu bez izuzetka. Takođe je istina da ženski korteks sadrži više sive mase (nju čine tela neurona), tj. da žene imaju veći količnik sive i bele mase (belu masu čine aksoni neurona). Napomena: Odnos sive i bele mase ne mora biti polno uslovljen; jednako je moguće da manji mozak po pravilu ima veći količnik sive i bele mase.
Polno uslovljene moždane razlike objašnjavaju bihejvioralne razlike
Teško je dati decidan odgovor u pogledu istinitosti ove tvrdnje. S jedne strane, veoma je primamljiva teza koja kaže da razlike između muškog i ženskog mozga uspešno mogu da objasne opservabilne razlike u ponašanju i sposobnostima žena i muškaraca; na primer, superiornost muškaraca u zadacima mentalne rotacije na testovima kognitivne sposobnosti, odnosno superiornost žena u emocionalnoj obradi.
S druge strane, naučnici najčešće nisu u stanju da zaključuju o kognitivnim i bihejvioralnim implikacijama navodnih polno uslovljenih cerebralnih razlika. Nemaju, naime, dovoljno osnova da tvrde da se razlike uočene na nivou mozga mogu uspešno prevesti na razlike u sposobnostima i ponašanju. Štaviše, jedna od novih teorija polne diferencijacije ljudskog mozga, teorija kompenzacije, kaže da polne razlike koje uočavamo na mozgu zapravo doprinose smanjenju razlika između muškaraca i žena u sposobnostima i ponašanju. Moždane polne razlike su tu da bi umanjile uticaj genetskih i hormonskih razlika, nužnih za kreiranje dva različita pola. Zvuči krajnje kontraintuitivno, pa možda pomogne drugačija formulacija istog: Vrlo je moguće da mozak na dva različita načina postiže jedan te isti cilj.
Teorija kompenzacije sugeriše nešto krajnje zanimljivo: Istraživanja koja nastoje da daju neurološko objašnjenje polnih razlika u sposobnostima i ponašanju praktično polaze od pogrešne premise da takve razlike postoje. Pa, da li postoje?
Metaanalize, studije koje sumiraju literaturu na temu polno uslovljenih razlika u pogledu crta ličnosti, temperamenta, kognitivnih sposobnosti, seksualnosti, motoričkih sposobnosti… više govore u prilog sličnosti, nego u prilog razlikama između pripadnika dva pola. Dženet Hajd (Janet Hyde), psihološkinja sa Univerziteta u Viskonsinu i autorka hipoteze o rodnoj sličnosti, uradila je nedavno metaanalizu metaanaliza kojom je obuhvatila rezultate više od sedam hiljada studija na temu polno determinisanih psiholoških razlika. Statistički, rezultati izgledaju ovako: muškarci i žene se znatno razlikuju na nekih osam odsto (pretežno fizičkih) karakteristika; razlike srednjeg obima važe za dodatnih 15 odsto fizičkih i psiholoških karakteristika; kod 48 odsto psiholoških karakteristika, kojima su se izstraživači najčešće bavili, razlike su na nivou statističke greške; u dodatnih 30 odsto slučajeva, razlike ne postoje. Dakle, u 78 odsto instanci, razlike između suprotnih polova su ili beznačajne ili jedva primetne.
Suštinski, mogli bismo reći da na dovoljno velikom uzorku, razlike u ponašanju i sposobnostima muškaraca i žena ne daju osnova da uopšte govorimo o suprotnim polovima, u psihološkom smislu, naravno. Slikovito rečeno, muškarci i žene potiču s iste planete. Da li rezultati najnovije studije (Verma i saradnici) sugerišu drugačije?
Uočenu interneuronsku konektovanost unutar jedne hemisfere (mozak muškarca) i snažne interneuronske veze među ćelijama dveju hemisfera (ženski mozak), autori istraživanja tumače na sledeći način:
Muški mozak struktuiran je tako da favorizuje veze između percepcije i koordinisane akcije, dok je ženski mozak dizajniran tako da favorizuje povezanost analitične i intuitivne obrade informacija.
Interesantno, autori uopšte ne razmatraju jednu od plauzibilnih mogućnosti: da su različiti obrasci interneuronskih veza uslovljeni razlikom u velični muškog i ženskog mozga, a ne polom.
U proseku, muški mozak je nešto veći od ženskog. Treba imati u vidu da to ne znači da je muški mozak naprosto uvećana verzija ženskog. Veći mozak suštinski zahteva drugačija inženjerska rešenja: potrošnja energije za njegovo održavanje i funkcionisanje; spacijalna i temporalna dimenzija konekcija itd. Dakle, opravdano se može pretpostaviti da postoje čisto fizički razlozi za različite odgovore na izazove koje postavljaju veći, odnosno manji mozak, tj. da drugačije konektivne matrice predstavljaju posledicu razlika u veličini mozga.
Sada dolazimo na još interesantniji teren. Subjekti sa kojima su Verma i saradnici izveli svoje istraživanje zapravo su deo većeg uzorka, iz prethodne studije istog tima naučnika. Tom prilikom, istraživači su merili niz mentalnih/psiholoških sposobnosti/karakteristika ispitanika: izvršna kontrola, pamćenje, spacijalna orijentacija, senzorno-motoričke sposobnosti, socijalna kognicija itd. Zaključili su da su, posmatrano po polu, razlike između muških i ženskih subjekata neznatne do trivijalno male.
Da biste stekli utisak o meri u kojoj su dva pola slična, imajte na umu sledeće. Ukoliko biste iz uzorka nasumice odabrali jednog dečaka i jednu devojčicu, potom ih testirali na istom kognitivnom zadatku, „pravi“ pol pokazao bi se superiornim u 53 odsto slučajeva. Čak i kada je reč o socijalnoj kogniciji, gde su žene navodno eksperti, odnosno savladavanju prostora, što bi trebalo da bude muška specijalnost, nasumice odabrani dečak nadmašio bi devojčicu u socijalnoj kogniciji (baš kao i nasumice izabrana devojčica dečaka, ovog puta u zadatku spacijalne obrade) u više od 40 odsto instanci.
Sem što su iz nekog razloga ignorisali sopstvene nalaze, Verma i saradnici u najnovijem istraživanju propuštaju da pomenu fenomen neuralne plastičnosti. Naime, ako je mozak podložan autoreorganizaciji i autorestruktuiranju, a u skladu s iskustvima, zar ne bi bilo logično pretpostaviti da je malabilan i na rodno specifična iskustva (hobi, slobodne i sportske aktivnosti, tip obrazovanja…). Ovo utoliko pre što se u njihovom istraživanju razlike u konekcijama između muškog i ženskog mozga javljaju tek oko 14. godine starosti. Sem toga, načelno, sinaptičke veze formiraju se u ljudskom mozgu sve do adolescencije i, razume se, na njihovu genezu utiče proživljeno iskustvo.
Zanemarivanje ovog aspekta ima barem dve ozbiljne posledice. Pod jedan, istraživači propuštaju priliku da utvrde da li rodno-specifično iskustvo ostavlja neurološke tragove. Ako je to slučaj, onda bismo mogli raditi na tome da pripadnici oba pola ovladaju „važnim“ psihosocijalnim veštinama. Drugo, ćutanje o rodnim socijalnim uticajima automatski u prvi plan stavlja „biološku programiranost“. Iz nešto drugačijeg ugla, neuroseksizam, s jedne strane, perpetuira i osnažuje rodne stereotipove; s druge, čini istraživače slepim za potencijlano plodne istraživačke strategije.
