21 maj Kako prepoznati laž?
“Ljudi uglavnom veruju da su loši u laganju i veoma dobri u prepoznavanju laži. Istina je sasvim suprotna.“
Aldert Fraj
Umete li da prepoznate laž? Ljudi uglavnom za sebe tvrde da umeju. Istina je, međutim, da prepoznati neistinu, pogotovo ako je nameravana, nije nimalo lako. Uprkos uvreženom verovanju, lažljivci se ne razmeću izrazima lica, položajem tela i gestovima koji ih odaju.
Na osnovu čega prepoznajete da neko laže? 2006. godine, anketa s ovim pitanjemsprovedena je u 50 zemalja. „Lažljivac izbegava da gleda sagovornika u oči,“ glasio je najpopularniji, tj. najzastupljeniji odgovor. Na žalost, netačno. Laboratorijska istraživanja pokazuju da se osoba koja laže i osoba koja govori istinu ne razlikuju po tome koliko često skreću pogled sa sagovornika, kao ni po tome koliko dugo sagovornika gledaju direktno u oči. Isto važi za čitav repertoar ponašanja koja se smatraju pokazateljima laganja, kao što su vrpoljenje, premeštanje s noge na nogu, češkanje po glavi ili licu, zamuckivanje. Ukratko, ne postoji govor tela koji neizostavno prati laganje i nikada nije prisutan u konverzaciji bez laži. To je, naime, zaključak istraživača sa Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, predvođenih Belom DePaulo (Bella DePaulo), nakon što su uradili metaanalizu više od 100 psiholoških studija koje su za temu imale pokazatelje laganja.
U čemu je razlika između lažnog i iskrenog osmeha? Prvi zahvata samo usne, dok se kod drugog „smeju i oči.“ Netačno. Ideja da odsustvo mikroekspresije odaje pravo emocionalno stanje lažljivca na jednako je klimavim nogama kao i uverenje da o laži svedoči specifični govor tela.
Pojam mikroekspresije u psihologiju je uveo Pol Ekman (Paul Ekman), profesor kliničke psihologije na Univerzitetu Kalifornije u San Francusku, označavajući njime facijalnu ekspresiju emocija koja zahvata čitavo lice i traje između 0.04 i 0.2 sekunde. I, važnije za ovaj kontekst, nema je na licu osobe koja pokušava da iskomunicira lažnu emociju.
Ekmanovo zapažanje nije prošlo eksperimentalnu proveru. Rezultati laboratorijskih istraživanja pokazuju ne samo da su mikroekspresije prisutne i u istinitim i u lažnim iskazima emocija, već da mogu da traju i do pune sekunde. One jesu manje izražene kod osobe koja laže, ali je razlika u odnosu na istinoljupce suviše mala da bi bila lako uočljiva.
Kako to rade profesionalci?
Na sreću, ogromna većina laži na koje nasednemo u svakodnevnom životu prilično su bezazlene; poverujemo u neiskreni kompliment, „padnemo“ na lažni osmeh ili izraz empatije. Ulog je, međutim, znatno veći kada govorimo o ljudima čija se profesija barem delimično sastoji u blagovremenom prepoznavanju laži. Istina je da ni njihove performanse nisu mnogo bolje od naših, laičkih. Ništa čudno, imajući u vidu da se oslanjaju na iste varljive pokazatelje na koje i mi.
Jedna od glavnih grešaka ogleda se u fokusu na govor tela i facijalnu ekspresiju, uz istovremeno zanemarivanje verbalne komponente komunikacije. Profesor socijalne psihologije na Univerzitetu u Portsmautu Aldert Fraj (Aldert Vrij) i njegov kolega sa Univerziteta Britanske Kolumbije Stiven Porter (Stephen Porter), obojica etablirani istraživači na ovom polju, dokazali su da policajci i detektivi, nakon što nauče da oba komunikacijska kanala prate s jednakom pažnjom, postaju znatno bolji u detektovanju laži. No, čak i tada, samo najbolji uspevaju u 70 odsto pokušaja.
Zašto tako loš rezultat? Kako to da se s lica i iz gestikulacije čoveka ne može videti da li laže?
Primarni fokus na izraze lica i govor tela počiva na pretpostavci da je osoba koja laže nervozna prilikom ispitivanja. To jeste tačno. Tačno je, međutim, i da će „rešetanje“ unervoziti i osobu koja govori istinu, pogotovo ako zna da je propitivanju izložena zato što joj se ne veruje.
Laž je mišljenje, a ne delanje
Zaključak do kojeg su istraživači došli u proteklih desetak godina jeste da je osobu koja laže lakše otkriti na osnovu toga kako misli nego na osnovu toga kako se ponaša. Laganje je, naime, kognitivno daleko zahtevnije od govorenja istine. Ako je to tačno, onda moraju postojati tipovi pitanja ili zadataka na koje će osoba koja laže znatno teže odgovoriti nego neko ko govori istinu.
Psiholozi su otkrili da čovek koji servira lažnu priču lako pada na ispitu ukoliko mu se poremeti hronologija izlaganja. Zato u mnogim policijama sveta važi pravilo da se od osumnjičenog zahteva da spornu situaciju ili situaciju-alibi ispriča od kraja prema početku. Forenzički psiholozi utvrdili su, takođe, da lažljivac nema razrađenu vizuo-spacijalnu šemu događaja ili scene koju je izmislio. Otud, kad god je to moguće, inspektori od osumnjičenog traže da nacrta ili barem skicira scenu o kojoj govori.
Novi pogled na psihologiju laganja sugeriše da otkrivanje laži ne počiva na detekciji govora tela ili emocija na licu sagovornika, već na umeću postavljanja pravih pitanja i razumevanju kognitivnih procesa uključenih u laganje. Nisu svi ubeđeni u tako nešto. Ekman, na primer, smatra da njegov koncept mikroekspresija kao putokaza za otkrivanje pravog emocionalnog stanja lažljivca nije ugrožen nalazima eksperimentlane socijalne psihologije i kognitivnih psihologa. Po njemu, nalazi dobijeni u laboratorijskim uslovima ne smeju se direktno preslikavati na realne životne situacije. Laboratorijskom setingu nedostaje često visok ulog koji laganje, odnosno raskrinkavanje, povlači za sobom u realnom životu. Ako nema realnog straha da će biti uhvaćena u laži i formalno ili neformalno kažnjena, osoba koja laže nije ni pod emocionalnim ni pod kognitivnim opterećenjem, tako da bihejvioralni pokazatelji laganja izostaju.
Kako to rade mašine?
Ako su ljudi tako loši u otkrivanju lažljivaca i prepoznavanju laži, mogu li mašine to bolje od nas?
Jedna od prvih mašina tog tipa, poligraf ili detektor laži, nastala je pre jednog veka. Počiva na pretpostavci od koje polazi i živi policajac koji ispituje osumnjičenog: da će neko ko laže biti nervozniji nego neko ko govori istinu. Za razliku od policajca koji „lovi“ skretanje pogleda, češkanje, lomljenje prstiju…, poligraf prati niz fizioloških indikatora stresa, kao što su ubrzani puls i povećana konduktivnost kože, do koje dolazi usled pojačanog znojenja.
Istu logiku prate i nešto savremeniji aparati: uređaji koji mere proširenost zenica, kao i softveri za analizu glasa, tj. govora, koji prate promene u intonaciji, disanju i drugim fizičkim karakteristikama verbalne komunikacije.
Mada i dalje zasnovane na modelu nervoznog lažova, naprave budućnosti ipak će otići korak dalje. FAST, program koji razvija Služba unutrašnje bezbednosti SAD, pokušaće da predupredi putnike loših namera da se ukrcaju u avion. Da bi se u tome uspelo planirano je opremanje aerodroma specijalnim kamerama i gadžetima koji na daljinu mere brzinu srčanog ritma putnika.
Iako opis FAST-a na momente zvuči kao naučna fantastika, projekat pati od istih nedostataka od kojih i više od jednog veka star poligraf – počiva na nimalo nediskutabilnoj ideji o nervoznom lažovu. Civilne grupe već su digle glas protiv njega, navodeći kao argument mogućnost da se neprijatnostima, pa čak i opasnosti izlože potpuno nevini ljudi.
Kurioziteta radi, ideju da bi se laganje moglo otkriti praćenjem fizioloških markera imali su još drevni Kinezi. Osumnjičeni za nedelo morao je napuniti usta pirinčanim brašnom, a ukoliko bi ono, nakon što ga ispljune, bilo nepokvašeno, donošen je zaključak da je u odbrani lagao. Mada praksa potiče iz vremena koje seže 1.000 godina pre naše ere, za nju se može reći da spada u model nervoznog lažova. Naime, očigledno da je zasnovana na logici da će krivac biti uplašen zato što je uhvaćen, a jedan od fizioloških markera straha jeste umanjena salivacija.
Odista, kako prepoznati laž?
Ako se sećate priče o Pinokiju, njemu nos raste samo kada laže. Analognog efekta u realnosti nema. Dakle, ne postoji izraz lica, gest ili neki drugi vidljiv pokazatelj laganja – nešto što bi bilo prisutno u ponašanju samo kada se izgovara laž, a odsutno iz ponašanja kad god se govori istina. S druge strane, trikovi kojima se policija služi da bi povećala kognitivno i emocionalno opterećenje osumjičenog uglavnom su neprikladni za realne životne situacije. Ne možete svom sagovorniku tek tako reći: „Ponovi sve što si rekao!“ ili „Ispričaj mi čitav događaj ponovo, ali unatraške!“ Da li to znači da je stvar beznadežna? Moglo bi se reći, ali to i nije tako važno.
Verovali ili ne, psihološka istraživanja pokazuju da smo mnogo ređe žrtve laganja nego što to mislimo. Preciznije, ovaj nalaz stoji kada se iz laganja isključe benevolentne laži i kada se kontekst suzi na ljude s kojima imamo bliže interpersonalne odnose.
Pod jedan, ogromna većina laži koje sami izgovorimo ili su nam upućene spadaju u ono što psiholozi nazivajupsihološka laž ili altruistična laž – iskaz je neistinit, ali time niko sebi nije pribavio korist, niti je usled toga neko oštećen. Tu spadaju kako lažni komplimenti, tako i skrivanje istine koja bi nepotrebno nekoga povredila. Pod dva, laganje je ogromnoj većini ljudi, čak i kada je benevolentno, veoma neprijatno, a neprijatnost je veća što je osoba koja se laže emocionalno bliža.
