08 nov Duše ne trebaju imena
Čovek prvi dolazi u zadimljen bar i poslednji odlazi iz njega. Sedi u uglu, pije svoje piće i posmatra gomilu ispred sebe, s ciničnim osmehom na usnama. Vodi intimnu kladionicu, tipujući na trajanje onoga što drugi nazivaju ljubavlju. Verujući kako je imun. Jer ga je život naučio da ljubavi nema. Ili nema samo za njega.
Iz tog razloga, on s podsmehom posmatra srećne parove, jer zna koliko je emocija krhka. Misli da zna. Ne priznaje da možda nije u pravu.
Amor sa strane posmatra ovog čoveka i gađa ga. Neočekivano, nenadano, i pravo u središte. Jer upravo ovaj čovek, primetiće ulazak jedne žene u isti taj bar. A upravo ta žena, pitaće se šta dovraga traži na tom mestu, u tim satima, sama.
Nesvesno, njihovi putevi se ukrštaju. Sva mesta su zauzeta, i ona seda s njim. Naručuje piće i pridružuje mu se u posmatranju drugih. Toliko su slični, da su potpuno nesvesni toga. Karmička priča se budi, i oni su privučeni jedno drugom poput magneta. A verujte, od toga ne možete pobeći.
Započinju razgovor, otkrivajući jedno drugom neke stvari koje ni sebi ne priznaju naglas. Iznenađuju time i jedno drugo, ali i sebe. Neko pušta laganu melodiju i oni plešu. Bez previše formalnosti, bez previše učtivosti. Duše se poznaju. Duše su sklopile tajne saveze mnogo pre nego što su se oči susrele. Noć se polako bliži zori, ostaju poslednji gosti tog bara.
Ne primećuju buđenje novog dana, ne primećuju buđenje vlastite biti. Ne primećuju jasnoću emocije. Osećaju se. Osećaju jedno drugo. Zaboravljaju na svoje nepoverenje u emociju, na svoju zajedljivost prema sreći zaljubljenih parova koji veruju u trajnost svojih emocija. I prepuštaju se. Samo na tu jednu noć.
Ona ubrzo shvata da mora poći, da je čekaju obveze i da nema više vremena. Uzima torbu i istrčava na već budnu ulicu. Utrčava u stan i shvata da mu ni ime ne zna. Nije pitala, nije izgovorila svoje. Nisu se upoznali, jer su se prepoznali. Duše ne trebaju imena. On poslednji napušta bar, podiže ovratnik kaputa da odoli naletima hladnog vetra, i iznenada shvata da ne zna ništa o njoj.
Da ona ne zna ništa o njemu. Ništa što ima ikakvu relevantnu vrednost u njihovim svakodnevnim svetovima.
Shvataju oboje da se noć završila, da su stranci ostali stranci, da su duše prepoznale jedna drugu, ali ipak su pokidale niti kojima su povezane. Shvataju da nisu iznenađeni razvojem situacije.
Očekivali su nešto slično. Ljubav je za njih oduvek bila teret, bol, kamen o koji se iznova spotiču, pokušavajući poverovati svih srećnim parovima, tražeći skrivene simbole koji vode do njihovog srećnog para. Ali njihova sreća klizi kroz prste, nestaje u prvoj zori, i ostaje samo magla. Ljubav bejaše bol za njih.
Rajna Cvetković
