Zašto biramo partnere koje biramo?

Po svemu sudeći, mi se u ljubav strmoglavljujemo, padamo spremni sa ivice ponora očekujući da će nam krila izrasti…

I dok tako opijeni “božanskim ludilom”, kako je ljubav nazvao Alan Vots, padamo u slatki očaj neizvesnosti i drhtavu najavu izvesnog, ne vidimo jasno ni lik ni figuru ni obrazac koji ponavljamo, zaljubljujući se iznova i iznova u jedan isti profil partnera i praveći iznova iste greške. I spuštanje na zemlju onda bude nemilosrdno, bolno i često mislimo konačno.

Ovom problematikom su se pozabavili naučnici, pokušavajući da otkriju šta je to što nas tera pa da, bez obzira na pojavne različitosti, ispod svih slojeva koji se razgrnu sa otkrivanjem realnosti, osobe u koje se zaljubljujemo uvek budu iste.

Govor tela može biti ključ za veće uspehe

U brojnim klasičnim studijama dokazano je da što se više geografska udaljenost smanjuje šansa da će se parovi venčati raste. U jednoj od ovih studija sprovedenoj u Filadelfiji 1930. godine, ispitano je nekih 5000 venčanih listova i istraživači su došli do zaključka da je 12 odsto isprva potencijalnih parova živelo u istoj zgradi, čemu je svedočila adresa prebivališta kada su podneli zahtev matičaru za sklapanje braka. Kod 33 odsto ispitanika, partneri su bili udaljeni nekoliko blokova.

Ostale studije sprovođene među susedima, u studentskim domovima, među kolegama i članovima organizacija svedoče da je fizička blizina od velike važnosti za privlačnost. Zašto? Zato što smo od malena naučeni da ne razgovaramo sa strancima, pa kada napustimo blaženstvo detinjstva taj strah se aktivira u okruženju nepoznatih. Česti susreti ili viđanja čine da se taj strah otkloni, da osobu koju srećemo u hodniku zgrade, u istoj prodavnici, u čitaonici fakulteta ili u liftu poslovne zgrade, percipiramo kao nekoga koga znamo, nekoga ko nije opasan i možemo da se opustimo.

Čak i sama činjenica da nas neko likom podseća na bliske osobe, pa čak i rođake, čini da se u društvu te osobe osećamo prijatnije, a da tog pozitivnog efekta možda nismo ni svesni. Zapravo, upravo sklonost ka prepoznatljivim licima ili osobinama ima veliki uticaj na romantičnu privlačnost, čak i veću nego sam fizički izgled, a sve se odvija u finim slojevima naše podsvesti. Zato ne iznenađuje činjenica da se često zaljubljujemo ili odlučujemo na brak sa nekim ko liči na člana naše porodice. A onog trenutka kad postavimo stvari tako da nam je ta osoba prijatelj, bliska, topla i draga, izazivamo slična osećanja u njoj i njeno blagonaklono ponašanje potvrđuje naša očekivanja.

Žene! Od muškarca tražite nemoguće!

Baveći se problematikom izbora partnera, naučnici poput Mehrabijana, Hartfilda i Rasona, došli su do zaključka da sličnosti imaju važniju ulogu u privlačnosti od razlika, odnosno, da će ljudi pre izabrati ljubavnike koji su im slični nego suprotni. Time su se usprotivili teoriji da se suprotnosti privlače.

Prema njihovom mišljenju, sličnosti (u različitim oblicima – porodično poreklo, osobine ličnosti, izgled, način razmišljanja, stavovi, ciljevi i interesi, hobiji) izazivaju osećaj prijatnosti i udobnosti, te parovi koji su slični po temperamentu i ponašanju imaju veće šanse da ostanu zajedno od onih koji se razlikuju. Međutim, kada se pogleda taj dugačak spisak sličnosti koje mogu uticati na izbor našeg partnera, neminovno se postavlja pitanje da li su neke važnije od drugih?

Suprotnosti se privlače

Evolutivni psiholog Dejvid Bas je rekao da jesu. Godine, obrazovanje, rasa, religija, nacionalnost smatraju se najvažnijim i najuticajnim za vezu. Zatim, navodi da njih prate sličnosti u stavovima, mišljenju, inteligenciji, socijalnom i ekonomskom statusu, visini, težini, boji očiju, ponašanju, ličnosti, broju braće i sestara i nizu psihičkih karakteristika.

To znači da ljudi vole i često se zaljubljuju u one koji su im slični i da bajke kao što su Lepotica i zver i Pepeljuga zaista jesu samo bajke, zbog čega i volimo da ih slušamo i gledamo. Čak i ako se zaista takve krajnosti spoje u braku, u većem broju slučajeva dolazi do niza konflikata, a najčešće i do razvoda. A jedna varijabla se posebno izdvaja kao pokazatelj bračne sreće ili uopšteno sreće u vezi i to je sličnost u ideologiji seksa.

Kada oba partnera dele istu ideologiju seksa, bez obzira na to da li je ona tradicionalna ili egalitaristička, srećniji su od onih parova koji to ne dele. Različitost u seksualnim afinitetima razvija nezadovoljstvo među partnerima – jednostavno da ne može biti jednostavnije.

Međutim, brojnim kliničkim studijama dokazano je da se suprotnosti ipak privlače. Veoma hladne muškarce privlače izuzetno tople žene, nesigurne osobe se vezuju za dominantne siledžije, jake žene se udaju za slabe muškarce, nežni muškarci biraju agresivnije lepše polovine.

Saveti bake: Žena se samo jednom zgadi čoveku i tu nema povratka!

Šta je po sredi? Razlike su mnogo uzbudljivije od sličnosti. Kada smo u vezi sa nekim ko nema ista interesovanja, stavove i aspiracije kao mi, učimo nešto novo i vredno, smatramo sebe jedinstvenim i vrednim, umesto samo još jednom osobom u nizu. Ali nije reč samo o razlikama koje udaljavaju partnere. Suprotnosti koje su komplementarne, kojima dopunjujemo ličnosti u nama stvaraju osećaj sreće, što svakako ne može biti loše po vezu. A da li ćemo izabrati sličnog ili suprotnog partnera, zavisi od spiska sličnosti i razlika kojima se vodimo…

Psihoanalitičar Teodor Rajk, začetnik neoanalitičke škole i Frojdov student koji je napisao veliku studiju o mazohizmu, verovao je da se ljudi zaljubljuju jedno u drugo ni zbog čega drugo nego zbog sebičnosti, osećaja da njima samima nešto nedostaje što će pronaći u kvalitetima izabranog partnera. A ta sebičnost nije svesno artikulisana. Sličnu teoriju izložio je i američki psiholog Bernard Murštajn koji sklapanje braka posmatra iz perspektive teorije socijalne razmene.

Prema ovom ekonomskom modelu ljudskog ponašanja, romantičan izbor partnera motivisan je željom da se maksimizuje dobit a minimizuje gubitak. Baš kao na berzi. Prema njegovom stanovištu, ljubav je osećanje uzajamne satisfakcije koji oba partnera dobijaju znajući da su postigli najbolju moguću razmenu. Naravno, u takvim vezama ljubav nije jedina imovina sa kojom se ulazi u vezu. Prema teoriji resursa, ljudi koriste šest kategorija u interakciji jedni sa drugima: ljubav (toplinu, privrženost, brigu, udobnost), status (koji povećava ili smanjuje samopoštovanje), informaciju (znanje, obrazovanje), imovinu (novac), robna dobra i usluge (kuvanje, popravka kola, itd).

Frojd je verovao da je privlačnost koju osećamo prema osobama koje nas podsećaju na oca ili majku univerzalna, biološka i povezana sa procesima razvoja u ranom detinjstvu. Romantična ljubav je samo društveno prihvaćen termin za seksualnu želju koju je nazvao libido.

Frojd je verovao da se ličnost formira krajem pete godine života i da se dalji razvoj ličnosti samo nadopunjuje na već postojećoj strukturi. Ako prihvatimo Frojdovu teoriju da u našim partnerima tražimo odjeke sopstvenih roditelja, i ako prihvatimo da je prvi objekat dečje ljubavi i seksualnosti roditelj, onda možemo otvoreno da pogledamo i sopstvenu vezu – da li je slična onoj koju smo imali sa roditeljima dok smo odrastali?

Većina mladih kojima je postavljeno ovo pitanje u jednom istraživanju, tačnije 70 odsto njih, odgovorilo je da podseća. Što više sličnosti vidimo u romantičnoj vezi sa onom koju smo imali sa roditeljima u detinjstvu, više se stvara osećaj sigurnosti, i vraćamo se na početak – na prepoznavanje i prepuštanje onome što nam je već poznato, bilo to dobro ili loše po nas.

Veoma rano razvijamo sopstvene unutrašnje imaginarne predstave romantičnog partnera, i u tome, naravno, majka i otac kao prvi sa kojima se susrećemo i upoznajemo, imaju najvažniju ulogu. Primarno dva načina imaju najvažniji uticaj za formiranje predstave o ljubavi – način na koji izražavaju (ili ne izražavaju) ljubav prema svom detetu, i način na koji izražavaju (ili ne izražavaju) ljubav jedno prema drugom. I to se kao obrazac stvara u našoj glavi. Obrazac koji formira naše buduće izbore…

Pročitajte nečiji govor tela…

Otisci evolucije

Dok je Frojd smatrao da je ljudsko ponašanje uslovljeno biološkim nagonima i porodičnom istorijom, Jung je verovao da je uslovljeno i individualnom i nacionalnom istorijom, ciljevima i aspiracijama.

U ljudskoj psihi Jung nije video poriv za zadovoljavanjem bioloških potreba, već stalni razvoj u potrazi za Celinom, a ličnost pojedinca video je kao produkt celokupne istorije predaka, oblikovan i zajedničkim iskustvima svih prošlih generacija. Kolektivno nesvesno se prenosi od praistorije.

Skladno tome, Jung je razvio ideju arhetipova – jedinstvenih za sve ljude, zasnovanih na kolektivnom nesvesnom i izraženih simbolima, mitovima, ritualima, vizijama, umetnosti ili snovima. Među najznačajnijim arhetipovima u Jungovoj teoriji su anima i animus. Jung je verovao da je psiha androgina i da poseduje muške i ženske elemente. U psihi svakog muškarca postoji unutrašnja žena, anima, a u psihi svake žene postoji muškarac, animus. Kombinacija i integracija ovih elemenata služi za prilagođavanje i preživljavanje ljudske rase.

Pošto su anima i animus arhetipovi, deo nesvesnog, mogu da se pojavljuju u snovima kao simboličke predstave. Jung je verovao da animu kod muškaraca oblikuje majka, a animusa kod žena njen otac. Svaki muškarac u sebi nosi sliku partnerke, ne određene ali definisane žene, a tako i žena nosi u sebi nesvesno formiranog animusa, a te slike se zatim nesvesno projektuju na partnere.

Kada muškarac sretne ženu koja ga na snažan način podseća na njegovu animu, on reaguje odmah i burno. On projektuje na nju taj nesvesno oblikovan lik i više ne vidi realnu ženu onakvu kakva ona jeste, već njegovu projekciju. Isto se dešava i sa ženama. Ova projekcija, ova snažna reakcija, jeste zaljubljivanje i javlja se osećaj “on je pravi” ili “ona je prava” – osećaj da gledamo u idealnog partnera.

U osnovi evolutivne teorije biranja partnera leži nešto slično i Frojdovoj i Jungovoj teoriji, a to je da je rano detinjstvo najvažniji period za formiranje obrazaca, jer tada dolazi do urezivanja pozitivnih obrazaca – imprintovanja. Prema evolutivnoj teoriji, postoje kritični periodi u kojima nas spoljne sile oblikuju, utičući na nas. Imprintovanje se dešava veoma brzo tokom tog kritičnog perioda mlade jedinke, izaziva promene u neuronima i dugoročno utiče na ponašanje. Svaki novi stimulus se poredi sa obrascima koji su već napravljeni u mozgu.

 

Koncept ljubavi

Koncept poput ljubavi kreiran je u mozgu u mreži neurona i onoga trenutka kada se taj koncept imprintuje u mozgu, nastavljamo da ga koristimo kako bismo dali smisao svetu koji nas okružuje. Dečak koji je odrastao uz hladnu i nepristupačnu majku usvojio je takav obrazac ljubavi i utisnuo ga u mozak. Kada odraste, biraće žene poput njegove majke – hladne i nepristupačne – jer će jedino sa njom “osećati varnice”. I to zaista jeste tako, kako naučnici kažu. Na takvu ženu njegov mozak reaguje jer je to prvi otisak koji je ostavljen u najranijem uzrastu. A odgovor moždanih ćelija je električan, te zato oko nas bljeskaju varnice kada naš mozak prepozna utvrđen obrazac ljubavi.

Mehanizam sličan ovom je razvijanje mapa ljubavi, kako ga je definisao seksolog Džon Mani. Radi se zapravo o stvaranju mentalnih mapa u nervnom sistemu koje će odlučiti u koga ćemo se zaljubiti. Deca razvijaju ove mape između pete i osme godine života, možda čak i ranije, kao odgovor na odnos sa roditeljima, članovima šire porodice, prijateljima i stičući životna iskustva. Kako dete raste, nesvesne mape stvaraju subliminalne obrasce o slici idealnog partnera, uključujući i fizionomiju, građu, temperament, ponašanje.

A za aktiviranje mapa ljubavi veoma je važan miris, kako ističe antropolog Helen Fišer. Miris svake osobe je drugačiji i svako ima svoj mirisni potpis. Miris uzrokuje reakciju u delu mozga koji kontroliše jake emocije i skladišti dugoročnu memoriju. Upravo zbog toga možemo da se setimo mirisa i nakon mnogo godina. Priznati naučnik koji je proučavao mozak, Pol Meklin, uspeo je da fizički identifikuje lokaciju mapa ljubavi u mozgu – između tri sloja ljudskog mozga – u limbičkom sistemu.

I sve dok nesvesno ne postane svesno, nazivaćemo ga sudbinom, rekao je Jung. Tako je i sa partnerima koje prepoznajemo, upoznajemo, volimo, ostavljamo… Kako možemo naš nesvesni romantični lik da prenesemo u svesni nivo? Pogledajte osobe sa kojima ste bili u prošlosti – one predstavljaju vaše objekte želje, anime i animuse, obrasce i mape ljubavi. Setite se detalja koji su ih krasili, svega u šta ste se ludo zaljubili.

Napravite spisak osobina – psihičkih, fizičkih – i videćete da li ih vaši bivši izabranici dele. Ono što je svima njima zajedničko, to je vaša nesvesna predstava ljubavi, slika koju nosite u dubini svog bića i koju ne znajući projektujete na svaku novu osobu u svom životu. Ako imate mnogo osoba i nijednu crtu koja ih povezuje, može biti da se zaljubljujete u ljubav, u hemiju koja nastaje u mozgu, u osećanja koja se šire telom, nevezano za onoga ko ih izaziva. Kako možete da razbijete obrasce koji vam se ne dopadaju?

Naučnici predlažu da izbegavate osobe koje vas jako privlače i da budete sa onima sa kojima vam je prijatno, koji su vam bliski i odani prijatelji, ali vas ne vode do visina strasti i bacaju u ponore depresije. Postoji i još jedna opcija – da preuzmete odgovornost za svoje izbore, da analizirate predstave koje stvarate o biću zbog kog imate “varnice” i da vezu koja je osuđena na propast preokrenete u uspešnu vezu sa osobom uz koju ćete ostati.

 

Jasmina Stojanović
www.lovesensa.rs
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
1 Comment
Inline Feedbacks
View all comments
3 years ago

Veza u kojoj vas mnogo privlači partner treba da se razvija kako bi se privlačnost smanjila korišćenjem iste a ne da se beži iz nje jer privlačnost ima značaj telesnog zadovoljstva koje se smanjuje ako ga ispunjavate.Nesvidjanjem osobe sa kojom živite dovodi i tijelo,i psihu do bolesti;ljudi u nesvidjanju nanose sami sebi muku od koje se razboljevaju;

1
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x