29 aug PRIRODA GREHA
GREH KAO PROMAŠEN CILJ
Koren biblijskog naziva za greh na grčkom originalu ima značenje “promašen cilj” ili “promašaj”. U čemu je “promašaj” greha? U odgovoru ćemo naći prihvatljivu definiciju greha.
Isus kaže:
“Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; a koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni!” (Jovan 4,13-14)
Princip greha nikada ne može da pruži ono što obećava – da zadovolji žeđ čovekove duše. U grehu čovek može da oseća sreću, ali ne i da bude srećan.
Nije isto osećati sreću i biti srećan. Osećanja sreće, ma kako bila snažna ili uzvišena, nikada ne mogu da zadovolje, već mogu samo da uguše žeđ čovekove duše. Ona mogu samo da potisnu svest o našem unutrašnjem nezadovoljstvu, ali ne i da ga otklone.
Pokušaj čoveka da zadovolji čežnje svoga srca u prijatnim doživljajima je isto toliko besmislen koliko i pokušaj žednog čoveka da utoli svoju žeđ tako što bi se polivao kofama sveže vode. Doživljaj vlažnog i mokrog niti ima funkciju da utoli čovekovu žeđ, niti to može da postigne.
Kao što dar govori o darodavcu, tako i doživljaj vlažnog i mokrog samo govori da je reč o vodi. Ali vodu treba piti, a ne samo osećati da je mokra. Osećanja sreće mogu da govore o Bogu, ali ne i da ga zamene.
Ovim ne želim nikoga da ubeđujem da njegova osećanja sreće ne mogu biti duboka i uzvišena. Ali, želim da razumemo da postoji kriterijum koji će nam pokazati kako ona, ma kako dugo trajala i ma kako bila uzvišena ili snažna, nikada neće moći da ispune funkciju koju im mi u stanju greha pridajemo.
Pretpostavimo da je čovek telesnim uživanjima ili religioznim sistemom ostvario blaženo osećanje sreće. Ali šta pokazuje da je pored blaženog osećanja on i dalje nesrećan u svojoj suštini? To pokazuju njegove pobude!
On je i dalje sebičan. On i dalje traži sreću. Da je u biti srećan, on sreću ne bi tražio, već bi je davao, izražavao svojim životom. Ono što u životu čini, činio bi jer je srećan (zadovoljen), a ne zato da bi bio srećan.
Umesto sebičnošću, bio bi pokrenut pravom nesebičnom ljubavlju. Rasterećen od unutrašnjeg nezadovoljstva on više ne bi bio opterećen pitanjem kako se oseća, već bi bio slobodan da odgovori na potrebe života drugih ljudi.
Čovek koji je u svojoj suštini nezadovoljen ne samo što traži ono što nema – sreću, već pruža ono što ima – nesreću. Zato grešan čovek ima potrebu da se “psihički prazni”.
Samo psihički napeta osoba ima potrebu da se prazni. Ona lako prepoznaje negativan doživljaj stvarnosti da bi u njemu našla povod za izražavanje svog unutrašnjeg nezadovoljstva. Sasvim je svejedno da li se čovek psihički prazni tako što se tuče, ili gleda kako se drugi tuku, ili se prazni kroz muziku sa naglašenim ritmom, putem humora ili na bilo koji drugi način.
Jasna veza koja postoji između našeg iskonskog zadovoljenja i naših osnovnih motiva ponašanja pokazuje da biblijska podela motiva na dobre i grešne nije proizvoljna, niti relativna podela, već sasvim razložna i funkcionalna. Deset Božjih zapovesti kao kriterijum karaktera naših pobuda jesu i kriterijum našeg iskonskog zadovoljenja ili nezadovoljenja
GREH JE U POGREŠNOJ FUNKCIJI OSEĆANJA
Jedan sveštenik predložio je jednoj majci da svoga sina pošalje u srednju teološku školu. Naime, kao dete razvedenih roditelja, u siromašnoj porodici, njen sin je došao i pod veoma loš uticaj maloletnih prestupnika. Njegova majka je na dobronameran poziv odgovorila:
“Ne mogu da ga dam! Ja ga mnogo volim!”
Sveštenik je nastavio:
“Zar ne verujete da će vaše dete imati mnogo bolje uslove života u teološkoj školi nego ovde?!”
“Verujem, ali ja njega mnogo volim! Ne mogu da ga napustim!”
Ova majka je imala jako osećanje ljubavi prema svome sinu, pa je ipak zauzela stav koji nije u skladu sa pravom nesebičnom ljubavlju i dobrotom.
Da li je problem u preteranoj jačini njenih osećanja?
Ne, već u njihovoj funkciji!
A funkcija osećanja zavisi od duhovnog stanja u kome se osoba nalazi, od motiva koji je pokreću.
Snažno osećanje ljubavi predstavlja samo povod za izražavanje duhovnog stanja u kojem se čovek nalazi: bilo za manifestaciju prave nesebične ljubavi, bilo za manifestaciju sebičnosti.
Osećanja treba da budu adekvatan odgovor na stvarnost koja nas okružuje, da usmere našu pažnju, te da pruže povod za našu reakciju, manifestaciju naše ljubavi, a ne greha.
Međutim, ako nemamo prave ljubavi u sebi, ako smo prazni i nezadovoljeni u svom srcu (zbog duhovnih razloga), tada postajemo robovi naših osećanja jer imamo potrebu da se njima opijamo da bismo ugušili svest o sopstvenoj ispraznosti. Dokle god su osećanja objekat naše sebičnosti, dotle će i da upravljaju našim postupcima. Zato, dokle god smo sebični, nama je važnije kako se osećamo, nego da li je ono što radimo dobro (bilo za druge, bilo za nas same).
Naravno da nije greh u samim neprijatnim ili prijatnim doživljajima, već u neispravnoj funkciji koju oni dobijaju zbog naše odvojenosti od Boga. Dokle god su čežnje našeg srca nezadovoljene, dotle će nam i prijatni i neprijatni doživljaji predstavljati iskušenje (povod) da padnemo u greh ili da izrazimo greh u kome se i inače nalazimo. Dokle god smo u lošem duhovnom stanju, prijatni doživljaji predstavljaće nam iskušenje da prema njihovom izvoru postanemo sebični, a neprijatni da izgubimo mir, da postanemo zabrinuti, gnevni i sl.
Na primer, samo osećanje zadovoljstva pri jedenju ukusne hrane nije greh, ali je greh pokušaj da njime zadovoljimo čežnje našeg srca. Nije greh osećati se voljenim, ali je greh kada tim osećanjem pokušavamo da ispunimo prazninu svoje duše. Greh je kada osećanja imaju funkciju uzroka sreće u nama, umesto povoda za njeno izražavanje. Nije greh osećati tugu i gnev zbog nepravde koju vidimo, ali je greh ukoliko na osećanje tuge i bola reagujemo brigom ili gnevom. Nije greh osećati strah u opasnosti, ali je greh biti kukavica.
Normalno je da osećamo strah u opasnosti, ali na njega treba da odgovorimo hrabrošću umesto kukavičlukom. Normalno je da osećamo gnev prema izvoru nepravde, ali treba da reagujemo krotošću, a ne gnevljivošću i mržnjom. U nevolji je normalno da osećamo tugu, ali treba da odgovorimo starateljstvom i poverenjem, umesto brigom. Sasvim je ispravno da u blagoslovu osećamo radost, ali treba da reagujemo zahvalnošću, a ne sebičnošću.
Dakle, postoji razlika između osećanja i motiva kojim odgovaramo na određene doživljaje. Rešenje nije u izbegavanju prijatnih i neprijatnih osećanja, jer su oni sastavni deo naše životne realnosti. Problem nije u onome što osećamo, već u onome što jesmo (u našim pobudama), jer u odgovarajućim osećanjima naša priroda samo nalazi povod za svoje izražavanje. Samo onda kada su čežnje našeg srca zadovoljene u Bogu, kada u svojoj biti jesmo zadovoljeni, tada nam realni doživljaji neće biti iskušenje, već će biti povod za izražavanje prave ljubavi.
Naš doživljaj stvarnosti treba da bude realan, adekvatan stvarnosti. Ukoliko se trudimo da taj doživljaj ulepšamo da bismo njime zadovoljili žeđ svoje duše, mi ćemo ili postati robovi stvarnosti (jer od nje zavisi naš doživljaj sreće), ili ćemo pokušati da pobegnemo od stvarnosti (da bismo doživljaje sami kreirali).
Prvi princip bi mogao da se nazove materijalističkim, dok bi drugi mogao da se nazove idealističkim principom. Postoji i treći princip kada neprijatnu stvarnost prihvatamo da bismo je tek u svom umu raznim trikovima sebi “ulepšali” i “opravdali” (racionalizovali) tako da nam ne predstavlja nikakvo iskušenje. Mir možemo ostvariti na raznim nivoima našeg odnosa sa stvarnošću, a da taj mir ne obuhvati reformu pobuda našeg srca.
Umesto da ulože napor da promene sebe – grešne motive svoga srca (duhovno rešenje) mnogi pokušavaju da promene
1) svet oko sebe (mir materijalizma), ili
2) predstavu o stvarnosti u svom umu (mir koji donosi zabluda), ili
3) svoja osećanja (mir koji donosi opijanje).
Psihološke potrebe iz kojih je čovek sklon da sebi izmišlja imaginarne idole kao objekte svog obožavanja svakako spadaju u domen čovekove psihopatologije. Činjenica da su najveća zla u istoriji učinjena u ime Boga i vere, takođe skreće našu pažnju na potrebu za analizom funkcije čovekove životne filozofije. Svojom opravdanom kritikom umišljene religioznosti i zla koje se u ime Boga čini, svaki ateista govori u prilog čovekove velike potrebe za Spasiteljem.
Čoveku je potreban Spasitelj, ali ne spasitelj koji će da odgovori na one psihološke potrebe zbog kojih čovek sebi izmišlja božanstva, ili koje ima čovek nečiste savesti zbog svog zla, već Spasitelj koji će da čoveka spase od njegove potrebe za objektima psihološke sigurnosti i od njegovog sopstvenog zla.
Pojam psihološke potrebe razlikujemo od pojma duhovne potrebe. Psihološka potreba je nuspojava nezadovoljene duhovne potrebe. Neispunjena duhovna potreba rezultuje dubokim unutrašnjim nezadovoljstvom, koje teži da izbije u čovekovu svest i njegova osećanja. Potreba da se uguši svest o unutrašnjem nezadovoljstvu rađa psihološku potrebu.
Psihološke potrebe svoje ispunjenje nalaze u ostvarenju određenih osećanja, za razliku od duhovnih potreba koje svoje ispunjenje nalaze u ostvarenju određenog duhovnog stanja (u promeni suštinskih motiva). Zbog svoje suštinske razlike, psihološke i duhovne potrebe su međusobno suprotstavljene po svojim ciljevima: psihološka potreba ima za cilj da opije i uguši čovekovu svest o njegovom problemu, dok je duhovna potreba izraz razumne svesti o potrebi za promenom čovekovog stanja.
Napisao: Miloš Bogdanović
[…] PRIRODA GREHA […]