28 mar Ključne životne raskrsnice
Niko se ne rodi na ovome svetu, a da se za njega određeni posao ne rodi sa njime.
Dz.R.Lovel
Prva raskrsnica: izbor zanimanja i škole
U našem životu često se nađemo na raskrsnicama. Neke od njih su veoma važne. Prva od njih je ona gde se pitamo: Šta želim da budem u životu? Za šta sam rođena? Šta je moja misija? Šta hoću da radim, čime da se bavim. Čemu hoću da služim? Po kom, kojim delima hoću da me ljudi pamte?
Kada spoznamo, sami i/ili uz pomoć bližnjih – roditelja, prijatelja, učitelja i drugih – šta nas interesuje, čemu smo skloni, učinili smo prvi, najvažniji korak u svom životu. Bilo bi dobro da se to desi najkasnije do naše 14-te godine, do završetka osnovne škole, iako, tvrdi se sve do 50-te godine života nije kasno. Jer svi se mi rodimo za bar 10 poslova, a i promenimo po 7 u toku života, tvrde psiholozi i sociolozi rada.
Postoje primeri širom sveta za pomenute tvrdnje.
Posle osnovnog školovanja biramo srednju školu u kojoj treba da steknemo znanja koja će biti podloga za naše visoko obrazovanje. Oni koji žele da budu nekome potrebni sa svojim znanjima širom sveta čak moraju da razmišljaju i o dva fakulteta ako hoće da budu svetski igrači u onome što žele ili raspoznaju da će nekome biti važno i da će biti spremni da za to plate.
Školovanjem dodajemo svojim sklonostima (hoću, želim) i sposobnostima (mogu, smem) treću dimenziju: znanje (znam, umem). Bez tog tronošca nema napretka, odnosno uspeha u životu.
I na kraju, mada ne poslednje po važnosti – sve se škole moraju završiti na vreme. Nemamo vremena da gubimo vreme u životu. Vreme je jedini dragoceni izvor snage koji je najpravednije podeljen na svetu jer ga svi imaju jednako. Svaki dan raspolažemo sa kapitalom od 86.400 sekundi. Od tog kapitala sastoji se naš život.
“Gde bi nam bio kraj kada bismo na početku života znali ono što saznamo u poznim godinama.”
Mića Popović, akademik
Druga raskrsnica: može li se od toga živeti?
Kad smo rešili šta hoćemo u životu da radimo i odredili svoju stvar, pred nama se otvara pitanje: može li od toga da se živi? Ovde i sada. Tako smo se našli na drugoj važnoj raskrsnici u životu. Jer – u životu se ne može živeti samo od nerealnih želja.
Idealno je kada možemo da radimo ono što volimo. Neki cinici kažu da ako to ne možemo treba da volimo ono što radimo. To je lakše reći nego postići. Zato je najbolje da na vreme razmotrimo da li se od onoga što mislimo da radimo, jer to volimo, može živeti dostojanstvenim životom. Na toj raskrsnici odlučujemo koju i koliku cenu želimo da platimo kako bismo radili ono što volimo i što nas ispunjava. Ili, drugim rečima, da li hoćemo da radimo ono što moramo da bismo stvorili uslove da u jednom trenutku počnemo da radimo ono što volimo. Neko je rekao da je tajne sreće u tome. Izbor je samo na nama.
Treća raskrsnica: samozaposleni ili zaposleni?
Spoznali smo svoje sklonosti i sposobnosti.
Odredili smo viziju svoje stvari.
Utvrdili smo da od naše stvari može da se živi.
Našli smo smisao života. Puni smo oduševljenja za posao a ono je izvor energije. Ali…
Eto nas na trećoj najvažnijoj raskrsnici u životu.
Za koga raditi, kome služiti u ostvarenju svoje vizije? Sebi ili drugome.
Pošto ostvarenje vizije zahteva raznih snaga: volje, fizičke energije, vremena, novca i alata raznih vrsta treba se zapitati možemo li ih imati u potrebnom obimu i na vreme. Treba računati sa tim da na samom početku gradnje karijere to nije moguće. Zato gotovo da i nema dileme na koju stranu sa ove raskrsnice. Moramo početi da radimo za nekoga ko je ranije počeo da radi na svojoj, istoj ili sličnoj stvari i u tome postigao napredak.
Iskusni ljudi kažu da treba početi raditi u nekom sistemu nakon završetka školovanja, saznati kako sistem funkcioniše radeći u njemu 10 do 15 godina i u međuvremenu odlučiti da li postoji želja u nama da radimo za sebe, odnosno na stvaranju sopstvenog sistema oko naše stvari. Nije, naravno, tragično ako se i ceo radni vek provede radeći za druge ako nas posao ispunjava.
Većina ljudi se čak i opredeljuje za tu mogućnost. I to je ljudski.
U pomenutom toku vremena treba da spoznamo da li možemo raditi za sebe i od zaposlenog postati samozaposleni. Ako se nekom čini da je 10 ili 15 godina dugo vreme podsetimo se: završili smo sve škole na vreme, zaposlili smo se, radimo u sistemu i imamo 33, odnosno 35 godina. Još uvek je sve na vreme. Kao potvrda mogu poslužiti reči iskusnog poslovnog čoveka sa ovih područja koji je rekao da kad bi ponovo bio na početku karijere, u 35 godini bi započeo svoj, samostalni posao.
Ostaje da svom oduševljenju pridodamo analitički duh, planiranje i pripremu tj. organizaciju. Pravi život je pred nama. Možemo da radimo na svom blagostanju najmanje još 40 godina. Lepi smo i snažni. Ostaje nam da budemo bogati i mudri.
[…] Ključne životne raskrsnice […]