11 jun EGO stalno želi da se nekome dopada i jako je zavisan o mišljenju drugih. Što je EGO jači, to će i konflikti biti više zastupljeni u životu osobe i ona će se snažnije držati svojih uverenja.
Iako naša duša nosi sećanje na Boga kao esenciju ljubavi, mi se rađamo u zaboravu i imamo zadatak ponovo otkriti Boga, zapravo setiti se da On postoji oduvek u nama. Kada bismo uvek imali svu udobnost i sve što nam treba, potpuno bi izostala potraga za unutrašnjom svrhom i život bi izgubio svaki smisao. U tome je tajna svih nevolja koje doživljavamo. S obzirom da je svrha života probuditi uspavano sećanje duše, podsvesni mehanizmi će nastojati da to spreče i da nas što duže zadrže u mraku. Jedan od takvih mehanizama jesu naša uverenja.
Imati uverenje o nečemu, znači pridavati značaj sopstvenom umu, a veličanjem i uzdizanjem uma produžavamo zaborav duše.
Kaže se da ne pamtimo događaje koji su se desili pre treće godine života i da sećanje seže od treće godine pa nadalje. Zašto je to tako? Ego je u najranijem detinjstvu nerazvijen. Pogledajmo malu bebu, ona će u jednom trenutku da neutešno plače, nakon par sekundi ćemo joj dati igračku i ona će veselo da se smeje i veoma brzo će zaboraviti razlog zbog čega je plakala.
Pogledajmo odraslu osobu, ona će da plače i da se ljuti danima, mesecima, godinama i nosice u sebi ogroman teret uvreda i sećanje na sve što joj je “nekada neko uradio”. Tako će ugraditi snažan osjećaj učinjene nepravde i neprijateljstva i zaboraviće da se smeje od srca, stalno se vraćajući starim uvredama i strepnji da se ne ponove.
Ego je taj koji pamti i on je platforma svih uverenja koje crpimo iz doživljenih iskustava. Ego je suparnik koji nastoji preuzeti ulogu Boga, a mi mu dajemo veru i snagu.
Kada godinama živimo u uverenju da nam je neko nešto nažao učinio, mi toliko snažno verujemo u to, da apsolutno odbacujemo svaku mogućnost oprosta i sumnjamo da se nešto može promeniti i da bismo situaciju mogli sagledati iz drugog ili trećeg ugla. Mi smo jednostavno žrtva nekoga ili nečega i to je zamka koju sami sebi pravimo, jer oduzimamo sebi moć.
Uverenje, odnosno um ili ego, preuzima moć i postaje svemogući “bog”, on pomaže patnju, podržava nas u zameranjima sa okolinom, on nam govori da nas neko mrzi, ne podnosi, povređuje i mi mu verujemo, jer nemamo drugog izbora, odrekli smo se moći. S druge strane, zapravo na naša unutrašnja vrata kuca Bog, da nas podseti šta smo. Mi ne otvaramo, onda On počinje malo jače, a mi se i dalje pravimo ludi.
Kasnije nam grubo otrgne igračku iz ruku, a mi i dalje ne vidimo svrhu već optužujemo ljude za izdaju, prevaru, krivimo sudbinu, mučimo se da pronađemo izlaz iz lavirinta, a ulazimo sve dublje u šumu. U jednom trenutku možda i obolimo i život nam se svede na trčkaranje od doktora do doktora, dajemo novac na lekove ili ostajemo bez posla, partnera, novca i sl. Sve se to dešava kada nas Bog snažno protrese ne bi li nas probudio i poput “elektro šoka” oživio sećanje na ono što jesmo.
Postoji jedan prelep Rumijev stih koji kaže:
Živeo sam na ivici ludila
želeći da saznam razloge,
stalno kucao na vrata.
A kad se otvoriše,
ispostavi se da sam kucao iznutra!
To što bdije u nama jeste naše pravo ja i ono želi da se oslobodi, osvesti. To je ono što imamo u srcu, jer srce je ono koje “kuca” iznutra i mi smo u njemu i Bog je u njemu. Zato ćemo uvek biti na ivici ludila sve dok ne dostignemo unutrašnji mir. Ego je sunce koje zalazi i nagoveštaj noći (neznanja), izvorno “ja” je izlazeće sunce koje donosi buđenje (mudrost).
Ego stalno želi da se nekome dopada i jako je ovisan o mišljenju drugih. Što je ego jači, to će i konflikti biti više zastupljeni u životu osobe i ona će se snažnije držati svojih uverenja. Dok duša, sve što ona želi jeste smiraj, ali sa egom nikada nema mira.
Da se vratimo na detinjstvo, prva zarobljena uverenja su se odnosila na ponašanje roditelja prema nama. Problem kod ophođenja sa malom decom jeste svesno ili nesvesno omalovažavanje, tepanje, podsmeh i ismejavanje kada nešto kažu, izostanak poštovanja i slušanja, ucutkivanje, osetno “spuštanje” na nižu mentalnu razinu prilikom obraćanja i sl.
Prema deci se moramo odnositi kao prema ravnopravnom sagovorniku, sa poštovanjem, ali kada to izostane, onda se ona zatvaraju u sebe i povlače iz spoljnog sveta uz osećaj izdaje i uverenje da ne treba govoriti ono što misle, već ono što okolina podržava iz straha da će ispasti glupi. Kako odrastaju, pune se iskustvima u kojima prepoznaju nedostatak poštovanja i ponavlja se obrazac iz detinjstva. Kasnije, imamo osobu sa izvesnim kompleksima, osećajem niže vrednosti i sl.
Zapravo, kada osoba u detinjstvu zabeleži nizak nivo poštovanja, ljubavi i podrške, ona više i ne zna za nešto bolje i teško joj je da poveruje da je neko može voleti i prihvatiti. Takva osoba težak je partner za vezu ili prijateljstvo, jer se uvek postavlja kao ugrožena vrsta. Ništa bolje nije ni ako je dete odraslo uz snažno podupiranje ega “ti si najbolji, najpametniji, najlepši, svi su drugi bezvezni u odnosu na tebe”, odnosno razvijanjem kompleksa više vrednosti kojim su roditelji kompenzovali svoje nedostatke i neostvarene ambicije.
Kada se grčevito držimo nekog uverenja i na njemu baziramo svoju vezu sa partnerom, brak, odnos prema novcu, poslu i sl., dakle, ako isto nije sagledano kroz božansku prizmu, to će nam pre ili kasnije biti otrgnuto.
Šta znači sagledati nešto kroz božansku prizmu?
Znači biti duboko svestan da svaka osoba dolazi u naš život sa svrhom, a ne da ugodi našem egu i da nam obezbedi komfor u kome ćemo se uljuljkati i uživati bez ikakvog napora. Svaka osoba je pre svega duša, naš stari poznanik, bilo da su to roditelji, dete, partneri. Što su emocije jače prema određenoj osobi, to je specifičnija priroda odnosa.
Kada nam Bog pošalje neku osobu, to je blagoslov učenja i sticanja mudrosti, a ne prilika da se grčevito uhvatimo za istu i ugušimo je svojim kompleksima, strahovima i potrebama. Kada imamo dete, mi ga jako gušimo našim strahovima da mu se nešto ne desi, da se ne razboli, kako će preći ulicu, da li će pogledati ima li auta i sl., kada imamo partnera, takođe smo opterećeni strahovima da nas ne napusti, da nas ne prevari, da ga ne izgubimo. Unapred strahujemo za nešto što se još uvek nije desilo i tako izražavamo sumnju u Božiju milost i verujemo u ono što šapuće naš ego napunjen strahom, koga smo postavili na pijedestal.
Otkud uopšte ideja da bi se moglo desiti nešto?
Kada smo došli na ovaj svet, samim rođenjem, napuštanjem sigurnosti i topline majčine utrobe mi smo se suočili sa osećajem napuštenosti. Celi život ponovo tragamo za stvaranjem istog ugođaja i sigurnosti koji smo imali i uvek kada ga pronađemo, ožive sećanja na “raj” iz koga smo prognani a samim tim i strah od gubitka. Kako nam je sećanje izbrisano, tako nismo ni imali jasnu koncepciju našeg dolaska na svet i prošli smo kroz traumu.
Odbačeni smo u neki nepoznat svet i prepušteni sebi. Na tom putu, sreli smo različite ljude i pokušali da se uhvatimo za njih kako bi nas spasili. Ali, ti ljudi proživljavaju isto što i mi i nisu u stanju brinuti se o nama. Na ovom svetu svi traže sebe, traže se u drugim ljudima, traže se u materijalnim stvarima, u novcu, luksuzu. Postajući svesni sebe počeli smo razvijati ego, jer nismo imali dovoljno mudrosti, ego nam je pomogao da stvorimo prividni koncept i tako smo stvarali sliku svog života kroz ego.
Bez ega, bili bismo totalno bezlični, ali zbog ega se vučemo celi život povređeni zato što nam je neko rekao ovo ili ono, zaboravljajući da svako ima vlastitu borbu. Nas jednostavno vređa nečiji postupak zato što je u suprotnosti sa našim uverenjem, umesto da shvatimo da to nije usmereno protiv nas, već da je deo nečijeg puta.
Svi se ogledamo u drugima, ali se pronalazimo unutar sebe. Verujući u sebe, možemo verovati i drugima, osećajući ljubav prema sebi, osećaćemo i prema drugima. Mi smo u detinjstvu, kada je naš ego počeo da se razvija, u njega usadili uverenje da je svet neprijateljsko mesto, da nema dovoljno ljubavi, novca i sl. i snažno smo poverovali u to jer smo bili u neznanju. Razvili smo sumnju i nepoverenje i u tome je koren svih štetnih uverenja, zapravo, neznanje je koren svakog zla. Međutim, kao što se u jednom periodu detinjstva oslobodimo pelena, tako i u školi života ego sa svim uverenjima treba ostaviti na nižim stepenicama. Suviše je nezrelo i neodgovorno ostati celi život u pelenama, a isto tako i ostati vezan za isti nivo uverenja celi život.
Ajnštajn je rekao da je ego obrnuto proporcionalan količini znanja (mudrosti), on je stepenica koju trebamo prevazići na putu samorazvoja. On je ljuska koja će prirodno da spadne kada je ono unutra dovoljno oživljeno. To unutra su osećanja, ako u sebi nosimo mrtvo more, sve čega ćemo se grčevito držati jeste ego i naša uverenja. Osoba koja robuje egu nema dovoljno mudrosti i ljubavi, pa se muči i vodi borbu sama sa sobom, dok duša spava mrtvim snom. Zato se i bojimo smrti, jer je to najgrublji oblik buđenja duše.
Kako je Bog vlasnik života i smrti, a mi smo egu prepustili božansku ulogu, negde u podsvesti znamo da smo se poneli neodgovorno prema svojoj duši. Probuđena duša se ne boji smrti, ona je oslobođena straha. Strah od smrti je koren svih drugih strahova. Ego je stoga pun straha i iz njega nikada neće poteći ni kap ljubavi.
