Ona je neprijatelj života. Kad sebi kažete: “Baš me briga”, ne samo da sebe odvajate od nekog ili nečeg drugog – odvajate se od sopstvene životne sile, od onog izvora ljubavi i snage u vama samima.

Danas je ravnodušnost gotovo u modi. Biti indiferentan znači biti kul, nedirnut onim što se dešava, biti istinski nezavistan. Fraze tipa “Kako god hoćeš…” i “To me ni najmanje ne interesuje” čuju se svakog dana na televiziji, u kancelariji, školama, i kod kuće. Čujemo ih od svoje dece u tinejdžerskim godinama, od svojih prijatelja, svojih ljubavnih partnera i, što je najgore, od sebe samih.

Kada kombinujete ravnodušnost sa pravičnošću prema svom ubeđenju, reakcija je još agresivnija jer ste vi, tobože u pravu, a ostali greše: “Vidi, to što si ti emotivac i gubiš kontrolu, uopšte ne znači da i ja moram da budem takva. Jedini razlog zbog čega ti izgledam ravnodušna jeste taj što sve što nije zanesenost ili histerija tebi deluje kao ravnodušnost!”

Znam neke ljude koji pokušavaju da se izgovore za svoju indiferentnost tako što je maskiraju kao duhovnost. “Nisam indiferentan, jedino nisam vezan za svetovne stari kao što sam nekad bio.” Ja ovo nazivam “razumevanjem duhovnog dostignuća koje je na nivou deteta predškolskog uzrasta”. Istorija je prepuna bezbrojnim primerima svetaca, učitelja i svetih bića koji su otelovljenje ljubavi, saosećanja i strasti, i koji se nikako ne bi mogli opisati kao ravnodušni. I odista, što više dodira imamo sa svojom božanskom suštinom i što više poimamo životnu istinu, utoliko više prepoznajemo nedeljivo jedinstvo svega što je deo postojanja i, prema tome, osećamo više ljubavi prema svima.

Šta je, dakle, izvor naše ravnodušnosti? Uglavnom je to strah – strah od bola, strah od gubitka, strah od prejakih osećanja. Na primer, kada kažemo “Baš me briga”, često u stvari mislimo sledeće: “Ne znam kako da mi bude stalo, a da pri tom ne budem povređen”, ili “Želela bih da me nije briga “, ili “Bojim se da osećam, jer znam da ću se tako naći na većim iskušenjima nego ako ne osećam” ili “Toliko mi je stalo do toga da sam zato besna na sebe”. Ravnodušnost se tako pretvara u oklop koji smo sami izabrali u nadi da ćemo izbeći bol zbog neuzvraćene ljubavi, zbog neispunjenja nekog cilja koji smo sebi postavili, ili primoranosti da se suočimo s kritikama i neodobravanjem drugih osobina.

Na kraju, ravnodušnost vam oduzima najveću snagu, najbolju zaštitu i najveći vaš blagoslov – ogromnu ljubav i strast koje žive u vašem srcu. Potrebna je velika hrabrost i poniznost da bismo se suočili sa svojom indiferentnošću. Zapitajte se:“Da li u mom životu postoji neka oblast u kojoj iza ravnodušnosti skrivam svoj strah i bol?” “Kako mi je uspelo da potpuno otupim prema ljudima ili osećanjima do kojih mi je zaista stalo?” “Koje su to stvari u mom životu o kojima bi trebalo više da se pobrinem?” “Čiju ljubav, prijateljstvo ili dobrotu uzimam zdravo za gotovo i primam s ravnodušnošću?” Sam ovaj čin podbadanja vaše ravnodušnosti iskrenošću, odmah će probuditi vaša nežna osećanja i vašu strast, i početi da razara zidove oko vrela ljubavi koje se nalazi u vašem srcu.

Da li ste vi osoba kojoj je potrebno da neprekidno kontroliše sve oko sebe? Da li vas nervira kada stvari nisu na svom mestu, kad peškiri ne vise poređani kao vojnici, kad neko parkiravši kola “nagazi” liniju koja deli dva parking-mesta, kad neko ostavi čašu na kuhinjskom pultu, kad se stvari ne odvijaju onako kako ste planirali? Ako je tako, vrlo je verovatno da u životu ne doživljavate onoliko strasti koliko biste želeli, jer strast je ono što se dešava kada stvari izmaknu našoj kontroli.

Kontrola prilazi situacijama kruto; ona voli da odredi granice stvarima; ona traži izvesnost i manje pomeranja; ona se opire promeni. Strast, s druge strane, prekoračuje ograničenja i ne traži nikakve ograde, nikakav kraj. Ona napreduje ka nepoznatom; hrani se kretanjem i preobražajem; obožava otvorenost.Strast ne mora obavezno da bude logična, ili prikladna – a to su omiljene reči osoba koje voleda drže stvari pod kontrolom. Ona se ispoljavanaprosto zato jer želi da bude ispoljena. Izražava se sebe radi. Ona nema drugu svrhu do da veliča život, ljubav i delo Gospodnje.

Zamislite da pešačite kroz šumu po hladnom zimskom danu i naiđete na ledenu i brzu reku. Logika vam smireno kaže da je voda, bez obzira na to koliko ste se zagrejali pešačenjem, ipak suviše hladna za plivanje, ali uzburkana strast u vašem srcu na sav glas viče: “Skini odeću i skoči u vodu – odmah!”

Nešto u vama žudi da upozna sva čudesa života, darove prirode, čaroliju trenutka, bez obzira da li to ima smisla ili ne. A kad se zagnjurite u vodu, vrišteći od radosti zbog buđenja svake ćelije vašeg tela, osećate se potpuno prisutni, potpuno živi. Ne držite stvari pod kontrolom i uživajte u svakoj sekundi!

Da bismo ušli u svet strasti, moramo se odreći svoje potrebe da predvidimo ishode događanja i razumemo šta se tačno dešava u određenom trenutku. Moramo biti otvoreni prema tajnovitom, prema neočekivanom, jedva primetnom. Moramo se osloboditi svoje potrebe da izađemo u susret svojim uobičajenim očekivanjima i dopustiti nesvakidašnjem da se otkrije. Moramo biti voljni da pustimo uzde iz ruku i krenemo novim pustolovnim stazama osećanja, percepcije, doživljaja, stazama koje će nas odvesti do još više radosti i čuda za koja nismo ni sanjali da postoje.