01 apr Ljudi koji sezonski menjaju prijatelje
Ne sećam se kada sam to prvi put primetio, samo sam siguran da mi se dešava uvek iznova i da me iskustvo nikada neće otrezniti niti učiniti opreznijim. Ponovilo se toliko puta da me je sramota da izbrojim, toliko su puta oni otišli, a ja ostao pitajući se u čemu grešim, da sam sada uveren da je definitivno do mene. Ljude koji prijateljstvo smatraju samo sezonskom kolekcijom, ja prihvatam na onaj staromodni trajni „prijatelji do groba“ način.
Slažem se sa stavom da prijateljstva nastaju kada je neko u blizini, ista škola, posao, kafić u kome zajedno visimo, kurs jezika, aerobik, zatvor… I od tih, dostupnih nam ljudi, biramo one slične energije, karaktera, ili makar sličih interesovanja i eto ti druženja. Život nas posle nekog vremena uglavnom razdvoji, ali ima i onih koji ne čekaju da s nekim povodom pođu dalje i tako nam postanu stari prijatelji (tako ih nazivamo kada ih sretnemo godinama kasnije). Ima onih kojima posle jedne sezone dosadimo, kojima posle nekog vremena svi dosade i koji i dalje žive blizu vas, ali vi više za njih ne postojite.
Imao sam jednog prijatelja, zajedno smo dočekivali jutra u klubovima, zajedno letovali, spavali po istim krevetima i jeli iz istog tanjira. Novogodišnje žurke da i ne spominjem. Onda je prošlo neko vreme. Ne naročito dugo. Najpre sam mislio da nema vremena jer je na novom poslu veoma angažovan. Posle nekog vremena, kada su moje, sve ređe poruke, ostajale bez odgovora, pomislih da mu ne radi telefon.
Na oproštajnu žurku povodom njegovog šestomesečnog boravka u inostranstvu nisam bio pozvan, ali sam ipak došao verujući da je u pitanju neki nesporazum. Nikog od njegovih starih prijatelja koje sam viđao na slavama i rođendanima ranije tamo nisam sreo. Samo face sa novog posla i njihovi partneri. Ne mali broj onih koji ga vide prvi put. Opraštao se u suzama sa ljudima koje poznaje godinu dana. Meni je bilo neprijatno da ga grlim pa sam mu stegnuo ruku. Nešto je ganuto rekao, ali muzika u klubu je nadjačala njegove reči. Tu novu godinu sam mu čestitao putem SMS-a. Voleo bih da mi nije odgovorio, ali jeste. Pisalo je nešto tipa zahvaljujemo Vam se, ali nemamo Vaš broj pa ako biste mogli da napišete o kome se radi. To je nesmotreno napisala njegova verenica, prepoznah je po gramatički ispravnim rečenicama. Tih dana je otvorio firmu i umislio da mu poslovni partneri žele sve najlepše.
I danas ponekad na ulici sretnem ljude koji su nekada bili njegovi prijatelji. Pozdravimo se i pomenemo ga.
„Je l` ti se javlja? Meni već tri godine ne.“
„Ni meni.“
Rastanemo se oborenih pogleda kao nekakvi ljudi rashodovani, koji su danas odloženi na otpad prijateljstva. Demodirani i bez reči odbačeni. Neki se čak nadaju da će jednom opet ući u modu.
Prijateljstva dolaze i prolaze kao godišnja doba, reći će oni koji prijatelje menjaju sezonski. Kada ih slučajno sretnete na ulici praviće se kao da se ništa nije dogodilo. Ako ih kritikujete pogledaće vas onim pogledom punim sažaljenja, kao nekoga ko je ometen u razvoju, ko ne razume da stvari „prosto tako idu“. Kao nekoga sa kim nešto nije u redu. Kao običnu naivnu budalu.
Red bi bio da priznam još nešto. Nisam siguran ni da prijateljstva imaju životni vek galapagoske kornjače, jer ja, koji se ponekad hvalim svojim prijateljstvima od dvadeset i kusur godina, vešto prećutkujem da se sa tim ljudima čujem samo preko društvenih mreža jednom, ili dvaput mesečno. Da nije njih čuli bismo se i ređe. Prijateljstvo je ipak stvar blizine. Više nego i bliskosti. Zato me i nervira kada se moja, nekada najdraža prijateljica, koja živi u susednoj zgradi srdačno pozdravlja sa svojim novim prijateljima. Oni su ovosezonski hit.
AUTOR: Rastko Markovic
