02 feb Šta su EMOCIJE?
Većina ljudi veruje da zna šta su emocije. Misle da su to specijalna vrsta osećanja, kao što su reči srećan, tužan, ljut ili iznenađen. Oni prepoznaju da su emocije stalno ispoljene, na direktan ili suptilan način. Jasno je da su emocije deo pejzaža našeg svakodnevnog života. One boje referentni okvir života i definišu lični doživljaj blagostanja i sreće. Stoga su emocije naše blago ili kamen spoticanja.
U kakvom su odnosu razum i emocije? Jesu li emocije razumne ili su emocije strasti?
Jedna pretpostavka je da su emocije iracionalne i da osoba nije odgovorna za svoje ponašanje dok je pod uticajem intenzivnih, jakih emocija. Po tom shvatanju emocija je razarajuća aktivnost, kao neka slepa iracionalna misao.
Francuski filozof Paskal pisao je da srce ima razloge koje razum ne može shvatiti. Tako jaka emocija (strast, pasija) savlađuje rasuđivanje i volju i to obično u okvirima erotske ljubavi, sve do erotomanije. Takva je i slepa ljubomora kada može doći do zločina iz strasti.
Verovatno zato postoji deset starozavetnih zapovesti radi pokušaja obuzdavanja, potčinjavanja i pripitomljavanja jakih emocija. Na primer – „poštuj bližnjega svoga“, „ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“, „ne ubij“… Iz tih razloga ljudi treba još u detinjstvu da nauče da kontrolišu svoje emocije.
Drugo shvatanje je da su emocije prirodan način rešavanja problema.
Radost, ljutnja, strah i tuga ne unose samo nemir u organizam, racionalan dnevni život, već su i adaptacije koje pomažu ljudima da izađu na kraj sa opasnim, ili naročito važnim događajima. Recimo, ljutnja često plaši druge i čini da učine ono što osoba traži od njih. Tuga često donosi i olakšanje.
Ma koje stanovište vam je bliže (da je emocija slepa iracionalna misao, ili da je emocija adaptacija na životne uslove), u svakom slučaju emocija je nosilac psihološke ravnoteže ili neravnoteže osobe i doprinosi zdravlju ili bolesti. Toksične emocije dovode naše zdravlje u pitanje isto koliko i stalno pušenje, dok emocionalna uravnoteženost može da zaštiti naše zdravlje i donese blagostanje.
Kako uspostaviti ravnotežu između emocija i razuma?
Mnogo je starih izreka i poslovica koje ukazuju na to da je mudro razmisliti pre nego što se nešto učini: „Budi pametan, pamet u glavu“, „Dvaput meri, jednom seci“, „Ispeci pa reci“, „Sve što je brzo to je i kuso“… Sve ove izreke nas upozoravaju da emocionalne navike, ukoliko nisu uravnotežene, mogu da razruše i najbolje namere.To znači da svojim odnosima s drugim ljudima dajete doprinos ili ih pak trujete.
Šta utiče na naše emocije?
Utiču uverenja osobe, očekivanja. Svako od nas ima specifičan, individualni filter kroz koji propušta svoje misli, zahteve, osećanja. Taj filter ima epidemički karakter i on je taj koji ubacuje u nevolju. Još je Šekspir rekao da ništa nije dobro ili loše, ali ga razmišljanje čini takvim. Događaji u našem životu imaju samo onaj značaj koji im mi pridajemo. Emocije utiču na uverenja, ali i uverenja utiču na emocije.
Šta su individualni filteri?
Svi mi gledamo svet kroz svoje individualne filtere. To su naši karakteri, naši stilovi koji utiču na to kako interpretiramo događaje koji nam se u životu dešavaju. Neki filteri su zdravi i konstruktivni, dok su drugi deformisani i destruktivni. Opaska da se „lepota nalazi u očima posmatrača“ priznaje da se ljudi razlikuju u opažanju.
Verovatno ste primetili da ima ljudi koji, kada su suočeni sa stresom ili zahtevima, podležu panici, počinju otežano da dišu i bivaju rastrojeni. Postoje i oni koji se u trenucima krize ponašaju kao riba u vodi. Zašto? Zato što jedna osoba provlači krizu kroz filter koji prouzrokuje da je ona opaža kao sveopštu i nekontrolisanu, dok filter druge osobe kaže „ovo je prilika da zablistam“.
Ljude sa neobičnim filterima često etiketiramo kao ludake. Istina je da se mnogi od njih nalaze u neuropsihijatrijskim bolnicama, a sa nekima od njih se susrećemo u svakodnevnom životu. To ne znači da ljudi ne umeju da rasuđuju. Jednostavno, polaze od drugačijih pozicija, budući da je njihov filter drugačiji. Međutim, i mi i duševno obolela osoba činimo bitnu grešku – ne proveravamo svoje pretpostavke pre nego što počnemo da ih prihvatamo kao istinite.
Zašto smo neuspešni dok smo nezadovoljni?
Zato što su negativna uverenja slepe mrlje koje stvaraju veliku rupu u našem pogledu na svet. Problemi vremenom ne postaju lakši. Ne može da se izmeni ono što se ne priznaje. Ono što se ne priznaje, samo se pogoršava sve dok se ne prizna. Ukoliko poričete postojanje problema, žanjete trenutnu korist, koju donosi izbegavanje bolne teme, ali to poricanje ubija snove.
Na primer, stav “nisam lepa“ čini da izbegavam razna okupljanja, da budem povučena… Stav „šta mogu da učinim da se osećam lepom“ je početak rešavanja problema. Da li svi ljudi veruju da nisam lepa? Gde piše da nisam lepa? Ako mi se ne dopada oblik mojih usana ili očiju, „šta ću uraditi da to promenim“.
Svako od nas katkada sakriva emocije. Zašto to činimo?
Naučili smo da budemo obazrivi prilikom prihvatanja bez razmišljanja osećanja drugih. To je zato što smo svesni da cenzurišemo naše misli i osećanja, a pretpostavljamo da i drugi rade isto, zbog raznih socijalnih razloga. Tako izbegavamo zbunjenost i kriticizam drugih, a istovremeno uzimamo od njih ono što nam treba: dobru volju, poštovanje, prihvatanje i priznanje. Iz tih razloga smo naučili da se osmehujemo i zadržavamo osmeh u neprijatnim situacijama. Učimo da se smešimo čak i kada smo tužni ili ljuti. Znamo da verbalno saopštenje može biti nameran pokušaj obmanjivanja drugih zbog, recimo, lične koristi.
Treba li korene sakrivanja emocija tražiti u detinjstvu, grdnjama i povređivanju zbog nekih iskazanih osećanja?
Svaka porodica ima repertoar dozvoljenih i zabranjenih ispoljavanja emocija. U nekim porodicama dozvoljeno je biti agresivan, ali ne i tužan, i obrnuto. Ipak, osoba sa kojom provodimo najviše vremena jesmo mi sami. Mi smo ti kojima je potrebna snaga da bismo napravili optimalni nivo pozitivnih emocija i neutralisali negativne.
Koliko smo postali bezosećajni u eri elektronskih pomagala?
Čini se da su ljubavna osećanja u pismima bila intenzivnija, možda zbog rukopisa, mirisa… Kako danas osvojiti neku osobu ili šta učiniti da se ona zainteresuje za nas?
Važno je da osoba, koja je predmet interesovanja, uvidi sličnost između vas, vaših i sopstvenih vrednosti. Bez obzira na to da li su u pitanju vaši roditelji, deca, bračni drug ili šef, morate da ih poznajete da biste ih pokrenuli. Važno je saznati informacije o toj osobi: čemu pridaje najveću vrednost (da li vrednuju snagu ili saosećajnost, da li im je etika važna, da li ih definišu novac ili uspeh), koja su njihova uverenja u pogledu toga kako bi život trebalo da funkcioniše, koje strahove imaju, koje će pozicije, pristupe ili filozofije najverovatnije prihvatiti ili odbiti. Ako znamo te činjenice o drugoj osobi i ako smo u stanju da joj priđemo sa njenog stanovišta, velike su šanse da ćemo osvojimo tu osobu. Naravno, to se ne postiže SMS-om, ni ostalim elektronskim pomagalima.
Ljiljana Trlaja
specijalista medicinske psihologije
