GINOFOBIJA, STRAH OD SLOBODNE ŽENE

Pravo na slobodan izbor oduvek je ideal svakog slobodnog društva. Pravo na izbor partnera, pravo na izbor vere, pravo na pobačaj, pravo na vlastito telo, pravo na različitost. Neslobodno se društvo prepoznaje po skupu pravila i zabrana s ciljem da svi članovi društva jednako misle, jednako osećaju, da se jednako ponašaju.

Svaka različitost, svaka drugost, kažnjava se ili se posramljuje. Za društvo kažemo da je totalitarno kada svi njegovi članovi veruju u jednu Istinu, koja se više ne propituje, u koju se ne sumnja, s kojom se identifikuje. Usprkos ogromnoj žrtvi naprednih ljudi sveta još uvek živimo u društvenom sastavu kojem najbolje odgovara naziv – patrijarhat.

To je društvo u kojem vredi “zakon oca”, odnosno, sastav društvenih odnosa u kojem muškarci nadziru i kontrolisu žene. Govorimo o onoj Istini, “Prirodnom zakonu”, po kome muškarac dolazi ispred i iznad žene, pa je prirodno da i donosi odluke u njeno ime. Čak i odluke koje uključuju njeno vlastito telo.

Patrijarhat

Mnogi antropolozi smeštaju začetke patrijarhata u doba pre šest hiljada godina. Veruje se da od tada dete dobija ime po ocu, a ne više po majci kao pre toga. Od tada pa sve do danas društvom vladaju predrasude o rodnim razlikama. Čak su i filozofi poput Platona i Aristotela imali brojne predrasude o ženskom rodu.

Prirodne znanosti još uvek nastoje odrediti razliku između muškog i ženskog ponašanja, traže se biološke i genetske razlike, kao da o njima zavisi karakter osobe.

Mi znamo da nema razlike između muškog i ženskog karaktera, a ako razlika i postoji ona je posledica odgoja, obitelji i društva, svega onoga što nazivamo – socijalni konstrukt.

Geni ne utiču na karakter, karakter se uči.

Savremena psihoanaliza, filozofija i sociologija imaju velik uticaj na društvo, one mogu smanjiti rodne predrasude, mogu pokazati kako se muška ili ženska uloga uče još u ranom detinjstvu. Humanističke znanosti mogu pokazati kako tradicija nije ništa drugo do skupina predrasuda i racionalizacija s jedinim ciljem – sprečiti svaku promenu. Tradicija uvek dolazi spolja, ona baš nikada nije odraz želje i volje pojedinca. Upravo suprotno, njena je jedina svrha potisnuti ili negirati autentičnu osobnost. Kao da zajednica ne može zadržati svoju celovitost ako su njeni članovi slobodni ljudi, ako različito misle ili različito osećaju. Tradicija ima za cilj ukinuti svaku razliku, svaku Drugost, tradicija je smrt Drugosti.

Tradicija je uvek bila osobito okrutna prema ženskom rodu. Zašto?

Ginofobija

Možemo se upitati, šta je žena iz perspektive muškarca? Šta to muškarac vidi u ženi, šta to “projicira” u nju da je prema njoj tako neodlučan, ambivalentan, da je voli i mrzi, obožava i obezvređuje, da je ona za njega svemoćna i bespomoćna, sve u isti mah?

Klasična psihoanaliza, baš kao i savremena, govori o fenomenu transfera, prenosa, kada muškarac u ženi traži svoju majku. Od Freuda do Lacana i Kohuta, govori se o potrebi izbegavanja sveta realnog, i obitavanja u imaginarnom svetu. Stopljenost, simbioza sa savršenom majkom osobina je imaginarnog, a empatija, prijateljstvo s običnim ljudskim bićem osobina je realnog.

Čemu stapanje s idealnom majkom?

Majkom nazivamo onaj fenomen koji može dete zaštiti od raspada, fragmentacije, smrti. Majka nije osoba, nije ljudsko biće, to je funkcija koja dečiju psihu organizuje, drži na životu. Odraslu osobu od raspada, fragmentacije, čuva prijatelj, druga osoba, Drugi. Odrasla osoba ne treba “funkciju” za organizaciju svoje psihe, njoj treba ljudsko biće. Odrastanje je proces u kojem se majka pomalo zamenjuje prijateljem. Funkcija stiče osobnost. Na žalost, u zemljama koje se vraćaju tradicionalnim vrednostima muškarac nema prilike odrasti, on u ženi retko vidi prijatelja, obično traži majku.

Razlika između majke i prijatelja.

Dete ne može doživeti sebe odvojenim od majke, ono i majka su isti, oni su jedno. Dete svoju majku vidi savršenom, ono je idealizuje. Tokom odrastanja dete pomalo spoznaje kako majka poseduje vlastiti život, vlastitu inicijativu, vlastite interese. Ono se mora razočarati u sliku majke kao savršenog bića. Kad dete jednom prihvati bolnu spoznaju da ono i majka nisu jedno i nisu isti, majka se pretvara u prijatelja.

Hoće li dete moći odustati od simbiotične veze i idealizacije majke zavisi o tome koliko njegova okolina, obitelj, može prepoznati i prihvatiti njegove afekte ljutnje i tuge koji se kod svakog razočarenja moraju javiti. Hoće li se majka pretvoriti, preobraziti, u prijatelja zavisi o tome koliko ljutnje i žalosti može okolina i društvo videti i prihvatiti, bez da krene odmazdom, ili ga posrami. U tradicionalnim sredinama gde dete mora prihvatiti ulogu koju mu postavlja društvo, njegovi se afekti besa i tuge neće nikada prepoznati ni prihvatiti. Njegova majka nikada neće postati prijateljom, ona će se idealizovati ostatak života.

Time i sin nikada neće postati muškarcem već će čitavog života ostati dete, u večnoj potrazi za idealnom majkom.

U našoj je kulturi dečaku veoma teško, gotovo nemoguće da pokaže i podeli svoje osećaje tuge. Devojci je to mnogo lakše, društvo joj dopušta tugovati i žalovati njeno razočaranje u idealnu sliku roditelja. To može objasniti veću emotivnu zrelost žena u odnosu na muškarce, i više narcizma kod muškaraca.)

Svemoćna i bespomoćna majka

Kako se takvo dete/muškarac odnosi prema svojoj ženi/majci? Njegovo je ponašanje uvek dvojako, ambivalentno.

Psihoanalitičar Melanie Klein kaže kako je slika majke uvek dvostruka, “dobra” ili “loša”. Oni aspekti majke koji održavaju iluziju jedinstva s detetom njena su “dobra” slika. Majka koja se bavi isključivo detetom, ne odlazi od kuće, ne druži se s drugima, čak ni s ocem, dobra je majka. Oni aspekti koji ukazuju na odvojenost majke od deteta njena su “loša” slika. Majka koja ima svoj život, donosi odluke, pokazuje inicijativu, loša je majka. Dete ne može povezati slike u celinu, pa majka iz perspektive deteta postaje čas dobrom čas lošom majkom. Dobru se obožava, lošu se mora uništiti ili pokoriti.

Psihoanalitičar Heinz Kohut ima drugačije tumačenje. Majka nije za dete toliko “dobra” ili “loša” koliko je ona svemoćna ili nemoćna. Dete treba sliku svemoćne majke kako bi se s njom moglo identifikovati i stopiti, kako bi ga ona mogla voditi i štititi. Ipak, ono trpi svakodnevna razočaranja, pomalo odustaje od slike idealne, savršene majke, te ona pomalo postaje prijateljem, običnim ljudskim bićem. Majka pomalo stiče svoju Drugost. Međutim, u slučaju traumatskog razočaranja u savršenstvo majke, iznenadnog i neprihvatljivog, idealna, savršena slika se ne menja, ona se samo potiskuje i poriče. Majka je i dalje Bog!

Svesna razina psihe deteta vidi ženu kao obično ljudsko biće bez kvalitete, mudrosti, znanja, empatije. S druge strane, duboko u svom nesvesnom dete krije sliku savršene majke koja poseduje neograničeno znanje, mudrost, snagu, moć.

Ta je žena/majka za njega svemoćna, opasna, uvek postoji mogućnost da ga nadzire, manipulise, odbaci.

Uobičajena psihološka obrana muškog roda od svemoćne majke je – narcizam.

Narcizam je fantazija kako je muškarac svemoćan, on drži ženu pod nadzorom, ona mu nije potrebna.

Posebna vrsta muškog narcizma često se naziva – falički ili falusni narcizam, kada se sav sjaj i bleštavilo ulaže u samo jedan organ. Tom se pojavom posebno bavio Jacques Lacan koji kaže kako dečak vidi sebe kao penis kojim osvaja majku. Kasnije će sebe doživeti vrednijim od žene koja nema penis ili falički narcizam. Velik deo Freudove psihoanalize gradi se na ideji o “ženskom manjku penisa”, što govori o dubini Freudovog vlastitog problema s faličkim narcizmom. Kohut je pokazao da se taj oblik narcizma javlja jedino kod onih dečaka koji nisu imali dovoljno empatije, odnosno, nisu doživljeni kao jedinstvena cena. To je dovelo do njihove fragmentacije, svođenja na jedan dio tela, na njihovu opsednutost veličinom penisa. Dečaku s dovoljno empatije u obitelji veličina penisa nije važna, on uopće ne obraća pažnju na bilo koji izolovani deo tela.

Ponavljam, iako takav muškarac ženu doživljava beznačajnom, u nesvesnim slojevima psihe skrivena je drugačija istina. On je tamo ipak samo bespomoćno dete, ovisno o svojoj mami. Ta se istina skriva pod svaku cenu. Ginofob, pravi paranoik, u večnom je strahu da se njegov grandiozni ego ne razbije što bi ga izložilo na milost i nemilost njegovoj svemoćnoj majci.

Lov na veštice

Patrijarhalni sastav hiljadama je godina štitio muške narcističke fantazije, žene su uvek znale gde im je mesto. Ipak, s vremena na vreme se pojavi žena koja može ugroziti mušku fantaziju svemoći. Svojim slobodnim ponašanjem ona je iznad svoje tradicionalne uloge domaćice i majke. Muškarac, ginofob, na taj gubitak kontrole i nadzora, na tu narcističku povredu, može reagirati samo narcističkim besom.

Svoj bes i mržnju ne može prihvatiti, njegova religija to brani, pa sav svoj gnev projicira u ženu.

Tako je žena na kraju opasna i zla, i za njeno su uništenje dozvoljena sva sredstva. U Japanu joj se podvezuje stopalo, u Sahari obrezuje, a u našim krajevima spaljuje na lomači.

Savremeno društvo

U našem je društvu primetan povratak na stare, tradicionalne vrednosti. Sve je manje vere u ljudsku dobrotu i empatiju, a sve je više vere u svemoćna, idealna bića, koja su iznad običnog, iznad ljudskog. Sve se manje traži i prepoznaje empatije i sućuti, sve se više traži strogi vođa koji nam treba reći što da radimo i ko smo. To je regresija od realne potrebe za empatijom i prijateljstvom, prema imaginarnom svetu magičnog mišljenja, mistike i religije.

Što možemo učiniti?

U takvom društvu svi pate. Bez obzira na pol na kraju svi postajemo žrtve nehumanog sastava. Ne verujem kako su sociopati sretni ljudi. Uvek možemo učiniti dve stvari. Prepoznati svoje ideale i svoje ambicije. Ambicije su naša borba protiv nehumanog sustava. To je naša želja i naša volja da se zauzmemo za sebe, da se čuje i naš glas, da se širimo na svet. Ideali su naša vera u dobre i empatične ljude koji zaista žive oko nas. Najveći naši ideali su obični ljudi koji i bez posebnih veština i talenata ipak menjaju svet.

Vladimir Nemet

Izvor: http://heraznanje.com/vladimir-nemet-slobodna-zena-ugrozava-musku-fantaziju-svemoci/