30 jul 5 načina na koji možete bar malo da pomognete ljudima koji se suočavaju sa velikim gubitkom.
Pre nekoliko godina, moja porodica i ja preselili smo se u živopisni grad na Novom Zelandu, gde smo se uspešno pridružili imigrantskoj i lokalnoj zajednici. Kad sam ponovo zatrudnela i rodila divnog dečaka, već smo se osećali kao sastavni deo ove zajednice. Ali kad je našem sinu bilo svega tri meseca, iznenada se razboleo. U bolnici je lekar rekao da je čuo šum u srcu, a samo dan kasnije umro je.
U danima i nedeljama koji su usledili nakon ovog užasnog događaja, umotanih u veo tuge i boli, mehanički sam radila sve što se od mene tražilo da nastavim da idem kroz život: išli smo u kupovinu, odveli našu drugu decu u školu, kuvali i prali …
U međuvremenu, moji novi prijatelji su se držali podalje od mene. Otišli su gotovo svemu drugom da izbegnu komunikaciju sa mnom: prešli su na drugu stranu ulice, videvši me u daljini, uskočili u prvi odgovarajući autobus, pogledali u drugi smer i pretvarali se da me ne primećuju kad sam prolazio pored. Prestali su da me pozivaju negde. Moj telefon, koji je nedavno zvonio, utihnuo je.
Moju tugu pratila je mnogo dublja izolacija od sveta koji sam ikada poznavala, a ta izolacija nije bila moj izbor. Kasnije su mi se mnogi od ovih ljudi iskreno izvinili. Rekli su da su veoma tužni zbog onoga što mi se dogodilo i da su stvarno želeli da me podrže, ali jednostavno nisu znali šta da mi kažu.
Moj gubitak je bio toliko velik da im se sve što su mogli reći učinilo nedovoljnim i gotovo podrugljivim. Ništa nisu rekli iz straha da će reći nešto pogrešno i naštetiće mi još više.
Grozni događaji koji razbijaju čovekov prethodni život na najmanje komade, imaju mnoga lica: devojku može ostaviti ljubav njenog života, kolega moze dobiti otkaz u kompaniji kojoj je dao dve desetine svog života, a voljena osoba može dobiti poruku da su njegovi testovi ukazuju na to da mu je tumor zloćudan.
Šta možete reći u sličnoj situaciji?
Odgovor na takvo pitanje nije tako lak, ali jedno znam sigurno: ne reći ništa uopšte je mnogo gore nego reći nešto pogrešno.
U ovom članku sam sastavila pet načina na koje možete bar malo pomoći ljudima koji se suočavaju sa velikim gubicima.
1. Prvo rešite svoja osećanja.
Kada saznamo da se voljenoj osobi dogodila lična katastrofa, u početku doživljavamo pravi šok. Srce nam kuca kao luđak, misli se ubrzavaju i usporavaju, glava nam se vrti i ruke padaju. Anksioznost koju doživljavamo je stvarna i lična. Međutim, mi instinktivno pokušavamo da ga ignorišemo, utopimo ili umanjimo. A ovo je velika greška.
Ako se pre svega trudimo da se nosimo sa sopstvenom anksioznošću i dođemo u manje ili više adekvatno stanje, možemo mnogo bolje da pomognemo osobi sa kojom se ova nevolja direktno dogodila. Suočite se sa stresom na bilo koji način – prošetajte prirodom, bavite se meditacijom ili jogom, razgovarajte sa bliskim prijateljem i tako dalje. Obavezno kontrolisite svoja osećanja pre nego što pokušate da pomognete ožalošćenoj osobi.
2. Sada se fokusirajte na drugu osobu.
Zapamtite da su osećanja izolacije koje ova osoba oseća gotovo jednako bolna koliko i šok i beskrajna tuga zbog samog gubitka. Ako to izbegavate zato što ne znate šta da kažete ili se bojite da kažete nešto pogrešno, ovo razmisljanje je dobro samo za vas. Našim prijateljima i voljenima potrebna je naša udobnost, podrška i uključenost, posebno u nevolji.
I mada je u takvim situacijama retko moguće pronaći prave reči, postoje one reči i rečenice koje osobi koja je pored tebe sa tugom ne treba izgovoriti. Među tim frazama su stereotipni i uobičajeni “Sve što se dogodi, dogodi se s razlogom” ili “Znam kako se trenutno osećate…
Kako možete znati da li zaista postoji razlog za ono što se dogodilo, pa čak i ako postoji, osoba koju pokušavate utešiti ne oseća se bolje. Čak i ako ste morali da prođete kroz nešto slično, još uvek ne znate kako se ta osoba oseća – samo ona zna za to.
3. Priznajte da zapravo ne znate šta da kažete.
Ovo je dobar početak. Započnite s nečim jednostavnim što može probiti led i započeti dijalog ili barem jasno reći drugoj osobi da nisu sami. „Žao mi je što moraš da prođeš kroz sve ovo. Voleo bih da vam kažem nekoliko pravih reči, ali znam da ništa neće popraviti ono što se dogodilo. Samo znaj, ja sam pored tebe i uz tebe. ”
4. Slušajte. Ako ožalošćena osoba želi da progovori, poslušajte je.
Ovo je najvažnija stvar koju sada možete učiniti. Slušajte njegovu priču do samog kraja bez prekida. I ne pokušavajte da prebacite razgovor na sebe frazama poput „Znam kroz šta morate proći – prošle godine, kada je moj pas umro, plakao sam nedelju dana“. Ne govori mu kako se oseća ili treba da se oseća.
Samo priznajte njegovu bol i slušajte njegovu priču o tome kako je sada. Svako od nas se na svoj način suočava sa šokom i bolom. Neko se naljuti, neko postane neobično miran, a neko se okrene najmračnijem humoru. Ne bi trebalo da gurate sagovornika na “ispravno” ponašanje, već mu pružite priliku da se izbori sa svojom bolom na način koji samo on može učiniti.
5. Umesto da kažete tužnom: „Obavestite me da li mogu da učinim nešto za vas“, odmah predložite nešto konkretnije i korisnije.
Često možete učiniti najviše tako sto cete se ponuditi da obavite neke od normalnih obaveza i tako ih skinuti sa ramena osobe koja pati. Predložite odlazak u trgovinu, obavljanje kućanskih poslova, odvođenje dece u školu ili kuvanje.
Nakon iznenadne i tragične smrti izvršnog direktora Survei Monkei-a, Dave Goldberga, njegova supruga Sherrill Goldberg napisala je sledeće: „Kad me ljudi pitaju„ kako si? “ Teško se mogu suzdržati od plakanja “Moj muž je umro pre samo mesec dana, kako mislite, kako sam?”, Ali kada me pitaju “Kako ste danas?” izdržaće se do kraja dana. ”
Danas, kada se sećam strašnog stanja u kome sam se nalazila nakon smrti mog sina, koji nije imao ni godinu dana, sećam se i žene koja mi je zaista pružila utehu. Došla je kod mene sa bocom rakije i rekla: “Ovo je najgora noćna mora majke. Žao mi je što vam se desilo. ”
A onda smo seli na tbalkon, ona je u čašu nalila velikodušan porciju rakije, a ja sam, gušeći suze, ispričala sve, sa svim detaljima. Sad kad se osvrnem unazad, shvatim koliko mi je poseta pomogla da podnesem one prve dane bola i patnje nakon gubitka. Nije me pokušavala razveseliti, nije me uverila da u svemu tome postoji neka viša svrha i nije rekla da je moja beba sada „u boljem svetu“. Nije me ni pokušala utešiti. Utehu koju sam dobila od nje zahvaljujući činjenici da je bila sa mnom.
Ne možete da popravite šta se dogodilo, ali možete sedeti sa osobom kojoj je potrebna vaša pomoć, da se ne oseća tako bolno i usamljeno. Sve što trebate učiniti je želja, spremnost da se ne osećate neprijatno ako je potrebno i otvoreno srce koje može da sluša. Biti tamo je jedino što može pomoći.
Prevod VLADARKA , Autor cluber
