17 mar Nevidljive okove braka: Priča o tihoj prisilnoj zavisnosti
Ponekad, kroz priče svojih klijenata, saznam da samo đavo zna šta se dešava u njihovim porodicama.
Jedna žena nije razumela zašto se oseća toliko loše, iako joj, spolja gledano, ništa ne fali.
Pričala mi je dugo o tome kako je njen muž verovatno voli – kupuje joj skupe poklone, često je izvodi, daje joj slobodu da raspolaže novcem kako želi.
Ali postojalo je nekoliko „ALI“ o kojima je ćutala. I to nije radila namerno. Kao da ju je njen muž gušio, a da ona toga nije bila ni svesna.
- Imali smo mnogo zajedničke imovine. Konkretno, govorim o nekretninama. U prošlosti, kada bismo se posvađali, ja bih upala u depresivno stanje, a muž bi mi rekao da odem kod majke i tamo se smirim.
Kada sam mu predložila da on ode negde na neko vreme (jer smo imali malo dete), odgovorio mi je da meni tu ništa ne pripada i da ja moram da idem kod majke.
Nisam u prvi mah shvatila šta se zapravo dogodilo, ali čim sam otišla kod majke, nešto me je počelo mučiti. Kada sam se vratila, seli smo da razgovaramo. Rekla sam mu da mi se nije dopalo što je rekao da mi tu ništa ne pripada. Venčali smo se mladi, sve što imamo stekli smo zajedno.
Muž mi je odgovorio da je to tačno, ali zbog njegovog posla, boji se da bi bilo kakva provera mogla baciti sumnju na njegovo poslovanje. Zato je, rekao je, sva imovina prepisana na njegovu rodbinu.
Bila sam užasnuta. Moja sigurnost bila je ugrožena. Shvatila sam da sam ostala bez ikakvih prava. Pričao je sa mnom blagim glasom i uveravao me da, dokle god sam s njim, imam sve što mi je potrebno. Osećala sam se prevareno, ali nisam mogla ništa da uradim. Tada se u meni pojavio stalni osećaj straha. Nisam znala odakle dolazi, ali bio je stalno prisutan.
U jednom trenutku odlučila sam da odem u jedan od naših stanova i budem sama. Kada sam to saopštila mužu, rekao mi je da ne mogu. Tvrdio je da su svi stanovi izdati po povoljnim cenama i da neće raskidati ugovore zbog moje „gluposti“.
Ipak sam otišla. Ali nisam mogla da odem u naš stan, pa sam otišla u hotel na par dana. Umesto da se odmorim, osećala sam se još gore. Strah je rastao, misli su mi bile haotične. Počela sam da shvatam da, sada kada sam lišena prava na imovinu i ne mogu da raspolažem onim što smo zajedno stekli, moram stalno da budem kod kuće i pazim da sve ostane pod mojom kontrolom.
Počele su glavobolje, često su mi treptale oči. Muž nije želeo da razgovara. Kada smo konačno ponovo započeli razgovor o tome da i meni treba sigurnost, ponudio mi je da prepiše na mene jedan mali stan. Prihvatila sam.
Kada je došlo vreme za potpisivanje ugovora, ispostavilo se da zauzvrat moram da potpišem da se odričem nekoliko stanova, kuće, automobila i vikendice. Nisam imala izbora osim da potpišem. Mislila sam – bolje i nešto nego ništa.
Ali od tog trenutka, počela sam stalno da razmišljam i priželjkujem njegovu smrt. Mrzela sam sebe zbog tih misli, često sam čitala molitve, ali nisam mogla da se izborim sa besom. Bila sam očajna – posle svih godina zajedničkog života, nakon što sam mu pomogla da razvije posao, ostala sam bez ičega.
Nemojte pomisliti da sam ja sedela kod kuće i živela na njegov račun. Ne, i ja sam radila. Ali, nažalost, nisam mogla da zaradim onoliko koliko on. Još imam i troje dece koja žive sa mnom.
Moj omiljeni Irvin Jalom često je pisao da je iskreno saosećao sa svojim klijentima. I ja sam želela da saosećam sa njom, ali sam joj najradije htela reći: „BEŽI!“ Ipak, nisam mogla. Želela sam da budem potpuno sigurna u njenu odluku.
Dolazila je još nekoliko puta, a onda je nestala. Kada nije došla na dogovoreni termin, pozvala sam je. Ispostavilo se da je završila u bolnici zbog moždanog udara. Nije bila u najboljoj bolnici. Moj poziv ju je obradovao. Rekla je da je znala da će se ovako nešto desiti.
Rekla mi je i da više ne želi da bude sa njim pod istim krovom. Njegova prikrivena agresija joj nije dozvoljavala da živi. Iscrpela se. Najbolja stvar koju je mogla da učini bila je da ostane ovde – u gradskoj bolnici.
Koliko često žene upadaju u ovakve situacije, a ponos i predrasude ih sprečavaju da odu? Volela bih da su sve žene zaštićene.
Da, kada stupe u brak, odmah obezbede sebi povoljne uslove.
Da ne poklanjaju svoju budućnost bez razmišljanja.
Da shvate da bolesnog psa svi žele da šutnu.
Da ne bi bile šutnute, moraju da budu zaštićene.
A povodom takvih muškaraca – reći ću samo jedno: nisko je živeti sa ženom i dovesti je u situaciju prisilne zavisnosti. To može učiniti samo slab muškarac.
A šta će vam slab muškarac?
