27 okt Cena pogleda: muškarci koje privučeš, i zbog kojih se kaješ

Savremeno društvo postalo je svet u kojem se vrednost žene sve češće meri kroz ono što pokazuje, a ne kroz ono što jeste. Slike sa društvenih mreža, reklame, influenseri i kultura „instant privlačnosti“ stvorili su iluziju da je telesna izloženost najbrži put do pažnje, prihvaćenosti i divljenja. Međutim, psihološka istina je suptilnija i često bolnija: pažnja dobijena na osnovu spoljašnjosti retko se pretvara u poštovanje, a još ređe u ljubav.

Žena koja se svesno ili nesvesno oslanja na oskudno oblačenje kako bi privukla pažnju muškaraca, zapravo traži potvrdu — ne nužno erotsku, već emocionalnu. Potreba da bude primećena često je povezana sa dubokim unutrašnjim osećajem nesigurnosti ili potisnutom željom da bude voljena. U psihologiji to zovemo potragom za spoljašnjom validacijom — pokušajem da tuđe oči potvrde ono što mi sami nismo sigurni da vredi.

Problem nastaje kada takva pažnja dolazi od ljudi koji ne vide osobu iza slike, već samo telo ispred njih. Muškarci koje privuče provokativan izgled obično su fokusirani na fizičko zadovoljstvo, ne na emocionalnu povezanost. Oni ne dolaze da bi upoznali karakter, vrednosti ili dubinu, već da bi zadovoljili prolazni impuls. Kada se ta privlačnost potroši, nestaje i njihova pažnja, a ono što ostaje jeste osećaj praznine i razočaranja.

• Neke žene ne shvataju da svaka suviše otkrivena stvar gubi na vrednosti.
  Kada sve pokažeš, ne ostavljaš ništa da se otkrije — a muškarci koji traže misteriju, odlaze.

• U trci da budu poželjne, mnoge žene zaboravljaju da prava privlačnost ne izaziva požudu, već poštovanje. A poštovanje ne raste iz kože, već iz karaktera.

S druge strane, žene koje razvijaju samopoštovanje, koje neguju svoj unutrašnji svet, koje znaju da njihova vrednost ne zavisi od pogleda drugih, zrače nečim dubljim — unutrašnjom sigurnošću. Takva žena može biti i lepa i privlačna, ali ona bira da njena privlačnost ne bude poziv na površnost, već izraz stava, stila i samosvesti. Muškarci koje takve žene privlače, obično su oni koji traže vezu u kojoj postoji poštovanje, poverenje i istinsko razumevanje.

Psihološki gledano, način na koji se oblačimo jeste način na koji govorimo svetu ko smo — ili koga želimo da budemo. Kada oskudnim oblačenjem pokušavamo da komuniciramo vrednost, mi zapravo nesvesno govorimo: „Pogledaj me, treba mi tvoje priznanje da bih znala da vredim.“ Ali kada biramo da budemo dostojanstveni, elegantni, autentični, tada poručujemo: „Znam ko sam i ne moram da dokazujem.“

Zato, paradoksalno, žena koja zna svoju vrednost može biti mnogo privlačnija i u najjednostavnijoj odeći nego ona koja pokušava da se „prodaje pogledom“. Nije poenta u skrivanju tela, već u tome da telo ne postane jedini način izražavanja ličnosti.

Na kraju, važno je razumeti — cilj nije osuda, već svest. Nema ništa loše u tome da žena voli da izgleda lepo i negovano, ali ako ta lepota postane sredstvo da se dobije pažnja pogrešnih ljudi, cena toga može biti visoka: razočaranje, emocionalna iscrpljenost i gubitak samopoštovanja.

Jer muškarci koje privučeš površinom, retko će ostati zbog dubine.

A oni koji su sposobni da zavole dubinu, uvek će znati da prava privlačnost počinje — onog trenutka kad prestaneš da tražiš tuđu potvrdu i počneš da poštuješ sebe.