02 aug OSTEOPOROZA – ZAŠTO TVOJE TELO GUBI STABILNOST I KAKO JE MOŽEŠ POVRATITI

Mnogi me pitaju šta osteoporoza zaista jeste.
Veruju da se radi jednostavno o poroznim kostima, o prirodnom procesu trošenja.
Ali to je samo ono što su nas naučili da verujemo.
Osteoporoza nije problem.
Ona je posledica.
Završni stadijum višegodišnjeg poremećaja, koji počinje nevidljivo.
Tamo gde rendgen ne vidi. Tamo gde frekvencije padaju, mikrocirkulacija prestaje, ćelije više ne komuniciraju i informacije u tkivu se gube.

Istina je:
Nijedna kost se ne lomi tek tako.
Ona propada kada iz nje nestane život.
Kada nedostaje kiseonik, svetlost, energija.
Kada se čovek hrani mrtvom hranom, ćelije se dematerializuju, mitohondrije kolabiraju jer više nemaju električni naboj.
Telo se povlači – iz kostiju.
Jer mu je potreban poslednji rezervoar da bi spasilo ono unutra.

Osteoporoza ne nastaje zbog starosti, već zbog iscrpljenosti.
Zbog decenijskog kiselinskog opterećenja, uništene crevne flore, zapaljenskih procesa u tkivu, stalnih hormona stresa, elektrosmoga, nedostatka kretanja, manjka sunčeve svetlosti, nedostatka uzemljenja.
Telo više ne može da skladišti ništa. Ne gubi samo supstancu, već i strukturu.
I ono što mnogi ne znaju:
Kost nije samo rezervoar minerala – ona je rezonantno telo, koje čuva elektromagnetni poredak.

Šta radi klasična medicina?
Daje kalcijum – uglavnom sintetički, najčešće bez pratećih supstanci koje bi omogućile njegovu apsorpciju.
Propisuje bifosfonate koji paralizuju osteoklaste – ćelije koje razgrađuju kost kako bi se ona mogla ponovo izgraditi.
Rezultat:
Navodno gusta, ali mrtva kost. Mineralizovana grobnica bez života.

Ko jednom razume da telo ne popravlja, već se regeneriše, shvatiće da se osteoporoza ne može zaustaviti borbom protiv nje.
Već samo tako što ćemo telo podsetiti kako se obnavlja.
A to počinje u ćelijskoj komunikaciji, obnavljanju mitohondrijske funkcije, usklađivanju sa živim supstancama, sa inteligencijom prirode, sa sinergijama koje se ne nalaze u tabletama – već u svetlosti, pokretu, rezonanci, frekvenciji, uzemljenju, silicijumu, gorkim materijama, magnezijumu, vitaminu K2, boru, vitaminu D3 – u pravoj vezi sa onim što jesmo.

Ono što malo ljudi zna:
Kost ne živi sama od sebe.
Ona je deo složenog sistema hormonalne regulacije, nervne ishrane, limfne detoksikacije i elektromagnetne koordinacije.
Kost zavisi od jetre, creva, vezivnog tkiva, nadbubrežnih žlezda, autonomnog nervnog sistema.
A svaki od tih sistema zavisi od tvog načina života, tvojih misli, tvoje unutrašnje ravnoteže.

Stresirano telo izlučuje kortizol – neprestano.
A kortizol je najveći kradljivac kalcijuma.
Narušava ravnotežu između izgradnje i razgradnje kostiju, blokira receptore za vitamin D, ometa sintezu osnovne koštane supstance.
Telo u strahu – propada.
Polako.
Tiho.
Ali merljivo – u gustini kostiju, u bolovima, u prelomima.

Creva su ključni organ.
Jer kalcijum, magnezijum, silicijum, bor, cink, vitamin D i K2 moraju da se apsorbuju – kroz zdravu sluzokožu, kroz živu floru.
Ko god godinama uzima antibiotike, inhibitore protonske pumpe, antidepresive, veštačke hormone ili analgetike – uništava sistem odgovoran za remineralizaciju.
Posledica:
Telo više ne može da upije hranljive materije.
A ono što se ne upije – ne dolazi do kostiju.

Pored toga, mnogi ljudi su hronično pothranjeni – ne kalorijski, već mikronutritivno: bez enzima, biofotona i žive informacije.
Belo brašno, šećer, industrijska ulja, brza hrana, pića sa fosfatima ili fluoridima – sve to ne samo da iscrpljuje telo, već remeti njegovu regulaciju i vodi ga u ćelijski deficit.

I tu počinje istina koju niko ne želi da čuje:
Osteoporoza nije bolest starosti.
Ona je sistemska bolest.
Izraz unutrašnje entropije.
I može da se preokrene samo ako ne gledamo samo u kost – već u celog čoveka.

Velika laž počinje tamo gde nam kažu da osteoporozu možemo samo usporiti, ali nikada izlečiti.
Da tabletama, injekcijama ili hormonskim terapijama pokušamo da odložimo propadanje.
Ali ono što se zaista događa je suprotno:
Sistem se paralizuje.
Petrifikuje se.
I dok se laboratorijski parametri popravljaju, živa kvaliteta tkiva umire.
Gustina ne zamenjuje strukturu.
A još manje – funkciju.

Isceljenje uvek počinje u polju.
U polju poretka, električnog naboja, frekvencijske koherencije.
Telo gradi samo ako su uslovi pravi – ako ima energije, ako je kiselinsko-bazna ravnoteža uravnotežena, ako su svi metabolički prekidači prohodni.
A to se ne postiže lekovima, već celovitom reaktivacijom:
putem disanja, ciljanog pokreta, žive hrane, sunčeve svetlosti, uzemljenja, strukturirane vode, prirodnih mikronutrijenata i ponovne povezanosti s prirodom.

Ključno je razumeti silicijumski sistem.
Silicijum nije samo element u tragovima – on je glavni arhitekta.
On daje elastičnost, strukturu, provodljivost i mehanizme popravke.
Bez silicijuma kalcijum je dezorijentisan.
Bez magnezijuma se ne ugrađuje.
Bez vitamina K2 ne dolazi u kost.
Bez vitamina D3 – čitava logika transporta i upravljanja se gubi.
Telo funkcioniše samo u sinergiji – nikada kroz izolovane dodatke.
Svaka karika koja nedostaje – blokira izgradnju.

I ovde se pokazuje prava istina:
Kost ne treba samo supstance – ona treba impulse.
A oni ne dolaze iz apoteke, već iz života:
hodanje bosim nogama,
kopanje po zemlji,
rad s vodom, kontakt sa pravim mineralima,
hrana bogata nutrijentima s fermentisanim, gorkim, izvornim sastojcima,
frekvencije koje obnavljaju ćelijsku komunikaciju,
toplina,
zvuk,
dodir.
Sve što vraća sistem u njegov izvorni poredak.

Konvencionalna medicina će reći da je to šarlatanstvo.
Ali svako ko krene tim putem, oseća:
Telo ponovo počinje da govori.
Kost ponovo počinje da diše.
Krcka, vuče, zuji – to je jezik regeneracije.
Jezik koji farmakologija ne poznaje – ali koji svaki organizam razume kada ga slušamo.

Ko zaista želi da razume osteoporozu, mora da gleda dublje od krvnih slika i rendgenskih snimaka.
Jer nijedno propadanje kostiju ne počinje u kosti – počinje u umu.
U otuđenosti od tela, u gubitku povezanosti s ritmom života, u potiskivanju sopstvenih potreba.
Telo ne pokazuje grešku – već prekid sa prirodom.
Prekid sa pokretom.
Sa slobodom.
Sa dostojanstvom.

Većina ljudi koja oboli od osteoporoze godinama je sve gutala – bukvalno i metaforično.
Prilagođavali su se, potiskivali, žrtvovali sopstvenu snagu.
I onda sistem počne da se raspada.
Jer više ništa ne dolazi iznutra.
Jer više nema unutrašnje strukture.
Telo reaguje na prazninu – povlačenjem.
Demineralizacijom.
Samoponištavanjem.

Ali baš tu leži moć preokreta.
Jer ono što je demineralizovano – može ponovo da se remineralizuje.
Ono što je ispražnjeno – može se ponovo napuniti.
Ono što se povuklo – može se ponovo pojaviti, ako su uslovi pravi.
Ne treba ti pedeset suplemenata, nikakvi ciklusi injekcija, niti dijagnoze koje izazivaju strah.
Potrebna je iskrenost. Doslednost.
I povratak jednostavnosti.

Isceljenje od osteoporoze je moguće.
Ne kroz kontrolu, već kroz poverenje.
Ne kroz hemiju, već kroz koherenciju.
To je trenutak kada ponovo počinješ da stanuješ u svom telu.
Da ga hraniš, osećaš, poštuješ.
Kada shvatiš da kosti nisu samo tihi nosači – već živa skladišta svetlosti, istorije i informacija.

Kosti pričaju ko smo mi.
I sećaju se kako je bilo dok smo bili jaki.
Ako im damo impulse koji su im potrebni – na svim nivoima – one se ponovo počinju sećati.
I ponovo se izgrađuju.
Polako, tiho, moćno.

Osteoporoza nije slepa ulica.
Ona je poziv da se vratimo.
Korenu.
Strukturi.
Istini.
I svako ko je spreman da krene tim putem – ne postaje samo stabilniji, već i celovitiji.
Jer prava isceljenja ne gradi samo kosti.
Ona gradi čoveka iznova.
Iznutra.
Izdolje.
Zauvek.

„Čovek ne propada zato što mu nedostaje kalcijum.
On propada kada izgubi sebe.
Isceljenje počinje tamo gde se seti – ko on zaista jeste: građevina od svetlosti, frekvencije i istine.“

Rudolf Wagner