24 sep Zašto nastavljamo da izlazimo sa ljudima sličnim bivšim ljubavima

Trač kolumne često su opsednute sa kim se određena slavna ličnost zabavlja u ovom trenutku.

Pevačica Tejlor Svift je, između ostalih, istakla inherentni seksizam u većem delu ovog izveštavanja zbog veće pažnje, ali i prosuđivanja, bivših partnera žena.

Svift ima pravo.

Štaviše, barem ako je verovati istraživanju koje istražuje privlačnost, broj bivših koje muškarac ima veoma je bitan.

Broj prethodnih partnera može ga učiniti manje ili više privlačnim: nijedan znači upozorenje, ali previše može biti odbojno.

Čini se da je optimalan broj bivših partnera jedan ili dva.

Muškarci su takođe privlačniji ako su iskusili dugotrajne veze.

Ako je muškarac imao barem jednu dugogodišnju vezu, onda mora da postoji nešto romantično privlačno u njemu.

Dakle, možda je Svift u pravu i trebalo bi više da se ispitaju muškarci zbog istorija zabavljanja.

Ali zašto nam je stalo do nečije istorije zabavljanja – da li ona zapravo otkriva nešto važno?

I zašto je muškarac manje privlačan ako ima previše bivših?

Raskid sa više partnera može dovesti do smanjenja posvećenosti ljudi budućim vezama – tako da možda postoji dobar razlog da budete oprezni prema muškarcu sa mnogo bivših.

Jedna ideja je da nas emocionalni stres zbog raskida nikada zaista ne napušta.

Mi prenosimo ta negativna osećanja u buduće veze i možda smo oprezni u posvećivanju budućim partnerima jer se podsećamo na bol iz prošlosti.

Ali teret raskida može se malo ublažiti ako je postojao dobar razlog za prekid veze.

Što se lošije implicitno osećamo prema bivšem posle raskida, to se bolje emocionalno prilagođavamo.

Nečija istorija zabavljanja može biti brz, iako pomalo grub način da se proceni njihovo ljubavno iskustvo, bez potrebe za trošenjem vremena na upoznavanje, kaže Rajan Anderson, psiholog sa Univerziteta Monaš u Australiji.

Premalo partnera znači i da možda postoji razlog da ih izbegavate koji nije odmah očigledan.

Previše – mogli bi sa sobom poneti negativnosti prethodnih partnera.

Mogućnost brzog procenjivanja romantične privlačnosti bez zabavljanja je posebno korisna za heteroseksualne žene.

Evoluciona psihologija sugeriše da žene ulažu više u podizanje deteta i stoga mogu biti izbirljivije od muškaraca u pogledu toga koga biraju za partnera.

Jedna od poželjnih karakteristika za podizanje deteta bio bi dokaz posvećenosti, možda u vidu prethodne dugoročne veze.

„Muškarci možda žele partnerku sa velikom spremnošću da se posveti, ali pretpostavljam da muškarci smatraju potencijalnog partnera sa velikom željom da se posveti manje poželjnim nego što žene smatraju potencijalnog partnera sa velikom spremnošću da se posveti”, kaže Anderson.

Ipak, on ističe da žene koje su više zainteresovane za kratkoročne veze možda nisu posebno privučene posvećenim muškarcima.

Takođe se čini da je veća verovatnoća da će mlađe žene ceniti mišljenje drugih žena o njihovim budućim partnerima.

Anderson sugeriše da je to zato što ljudi sa manje iskustva u zabavljanju traže društvene znakove – na primer, kako druge žene opisuju muškarca – da bi pronašle dobrog partnera.

Procenjivanje podobnosti potencijalnog partnera na osnovu njihovih bivših naziva se „kopiranjem partnera” – ako neke žene smatraju da je muškarac privlačan, druge će kopirati čak i nakon što kontrolišu objektivne mere privlačnosti.

Ovo posebno važi za žene koje imaju niži nivo poverenja u vezi.

Ako je muškarac sa dugogodišnjim iskustvom u vezi privlačniji, neki naučnici sugerišu da bi muškarci koji su trenutno u dugotrajnim vezama takođe mogli biti privlačniji.

Iz toga sledi da su oženjeni muškarci privlačniji od samaca.

Nekoliko studija je sugerisalo da žene smatraju fotografije oženjenih muškaraca privlačnijima od fotografija samaca, u najrealističnijim studijama koje uključuju interakcije u stvarnom životu izgleda da efekat nestaje.

Može se desiti da se na papiru smatra da muškarac u dugoj vezi ima bolje kvalitete, ali u praksi to ne čini veću verovatnoću da će ga privući žena jer je nedostižan.

Društveni uticaji, kao što su tabu i rizici vanbračnih veza, mogu igrati ulogu u prigušivanju privlačnosti.

Za neke ljude, boravak u vezi čini da se osećaju bolje u vezi sa sobom – to se zove samopoštovanje uslovljeno odnosom (RCSE).

Ali ako ljudi sa višim RCSE-om ostanu u kontaktu sa bivšim, to može potkopati trenutnu vezu.

Možda neće raskinuti sa trenutnim partnerom, ali to može učiniti da manje cene trenutnu vezu.

Možda je jedan od razloga zbog kojih se neki ljudi još ljute na bivšeg partnera taj što imaju tendenciju da imaju slične osobine kao i sadašnji partner, kaže Jobin Park, naučnica na postdoktorskim studijama u laboratoriji Mreže za emocionalno blagostanje na Univerzitetu Kalifornije, u San Francisku.

(Mada izgleda da ekstrovertne ljude manje privlače ljudi poput njihovih bivših.) Park se pitala da li to znači da većina nas ima fiksni „tip”?

 

Čini se pomalo čudnim da više volimo partnere koji su poput naših bivših – na kraju krajeva, mora da je postojao razlog za raskid. Park je posmatrala ličnosti bivših i sadašnjih partnera 12.000 ljudi tokom devet godina, koji su ispitivani nakon raskida i novih romansa.

 

Jedan od razloga zašto bi naši bivši mogli biti slični našim novim partnerima je jednostavno taj što biramo partnere iz sličnog kruga – oni obično budu kolege, prijatelji sa univerziteta ili ljudi iste religije, tako da je verovatno da će imati sličan nivo obrazovanja, političke stavove ili karakter.

Ali to takođe znači da će biti slični nama.

Kao članovi tih grupa, i mi bi trebalo da imamo te osobine.

U studiji Park, zavodnik, njihov bivši i trenutni partner svi su postigli slične rezultate na testu ličnosti, podržavajući ideju da biramo ljude poput nas, verovatno zato što biramo ljude iz sličnog kruga.

Međutim, postojao je i značajan nivo „izrazite sličnosti partnera”, što znači da se jedinstveni profil bivšeg i sadašnjeg partnera takođe poklapao.

„Umesto da jednostavno posmatramo sličnost u svakoj osobini jednu po jednu, na primer, ‘da li je Džon tako dobar u ekstraverziji kao Majk’, posmatramo ih drugačije – ‘da li je Džon tako dobar u ekstraverziji, umeren u otvorenosti, loš u neuroticizmu… kao Majk’ , sve u isto vreme, kako bi se uhvatila opšta sličnost dva partnera”, kaže Park.

Pošto ljudi generalno imaju pozitivnu pristrasnost o sebi, verovatno postoji određeni stepen sličnosti između bilo koje dve osobe, dodaje ona.

Izrazita sličnost partnera dobija na sličnosti koja još postoji između Džona i Majka nakon što se uzme u obzir opšta sličnost i sličnost sa nama.

Dakle, postoje i dokazi da imamo „tip” osim „nekog poput nas”.

Ako imamo tendenciju da izlazimo sa ljudima koji su slični po ličnosti, da li smo osuđeni da pravimo iste greške sa novim partnerima?

Moguće.

Odnosi imaju tendenciju da imaju određeni stepen sličnosti, na primer, broj neslaganja, što je u skladu sa istraživanjem Park u smislu da ako izlazite sa sličnim partnerom, nailazite na slične uspone i padove.

Duhovi prošlosti bivših mogu se zadržati i na druge načine.

Ljudi misle da se njihov ukus za partnere vremenom menja – možda kako sazrevaju traže različite kvalitete.

Ali može biti slučaj da se naš ukus menja tek nakon raskida.

Kada parovi ostanu u istoj vezi, njihovi opisi „idealnog” partnera ostaju dosledni.

Ali u studiji o bračnim parovima koji su se razveli i ponovo venčali, njihovi opisi idealnog partnera su se promenili – ažurirali su svoje preferencije kada su se vratili na tržište.

Parkova ima sugestiju zašto su raskidi katalizator za promenu idealnog partnera: dok smo u vezi motivisani da „budemo uvereni” u izbor partnera, kada smo slobodni nemamo razloga da menjamo preferencije. Ali raskid je pravo vreme za preispitivanje.

Ali samo zato što su nam se ukusi promenili, da li to znači da se zapravo zabavljamo sa različitim ljudima?

Verovatno ne, kaže Park.

Iako možda imamo novog „idealnog” partnera, možda nećemo moći da ga pronađemo i možda bismo mogli da izađemo sa nekim sličnim našem bivšem.

Ovo se stalno ponavlja u istraživanjima veza koje je BBC Nudućnost ranije posmatrao: možda mislimo da znamo šta želimo, ali u praksi ne izlazimo uvek sa tom idealnom osobom.

Čak je i ideja o „zabavljanju” malo van mode za mlade, koji se umesto toga povezuju ili druže, kaže Džesika Zibenbruner, profesorka romantičnih veza odraslih na Univerzitetu Vinona u SAD.

Polovina dugoročnih veza mladih odraslih takođe sadrži period ponovnog uključivanja-isključenja, a polovina mladih koji raskinu nastavljaju da spavaju sa bivšim posle toga, navode Sara Halpern-Mikin, sociološkinja sa Univerziteta Viskonsin-Medison u SAD i njene kolege.

Granica između sadašnjeg, bivšeg i budućeg partnera je mnogo nejasnija nego što je ikada bila.

Stoga je teško izračunati broj bivših koje neko ima.

Park ima nekoliko saveta za partnera koji pokušava da proceni potencijalnu vezu:

-„Pre nego što požurite u drugu vezu, vredi razmisliti o tome kakav ste partner bili u toj vezi”, kaže ona.

-„Veze na kraju grade i oblikuju oba partnera – ako otkrijete da i dalje imate iste probleme u svim vezama, jedan deo toga može biti vaša gravitacija ka istim osobinama ličnosti kod partnera koje doprinose doslednosti u problemima u vezi.

-„Drugi deo možda znači da rešavate probleme na isti način.”

Naši bivši mogu otkriti mnogo toga o nama, a da nikada ništa ne kažu, zaključuje Anderson.

 

„Neko ko je osvojio naklonost nekoliko izuzetno privlačnih bivših, na primer, može imati sve vrste poželjnih karakteristika – otuda njihova sposobnost da privuku veoma tražene partnere.”

 

Tejlor Svift je možda u pravu da se žene nejednako procenjuju zbog njihove prošlosti zabavljanja, ali postoje dobri razlozi da budemo fascinirani našim bivšim.

Možda bi svi trebalo pažljivije da pogledamo sopstvenu ljubavnu prošlost.