Ovaj članak je prvobitno objavljen na sajtu Broadly Germany.

„U početku sam mrzela drogu. Ona mi je delovala kao druga žena, konkurencija koju je voleo više od mene”, kaže Ana*. Ona je nekoliko godina bila u vezi sa muškarcem koji je gotovo svakodnevno duvao vutru i šmrkao kokain. Od prvog dana, njegovi problemi su postali i njeni – bar dok nije shvatila da ne može da pobedi u borbi sa njegovom zavisnošću.

Kada je Cajt Onlajn pitao oko 32 hiljade ljudi na internetu da govore o svojoj upotrebi droga, u sklopu Globalnog pregleda droga 2014, 86 odsto ispitanika je odgovorilo da je barem jednom uzelo nelegalnu drogu. Izveštaj o zavisnosti od droge, koji nemačka federalna vlada objavljuje svake godine, 2016. je otkrio porast od 19 posto u optužbama za drogu u odnosu na prethodnu godinu. Prema izveštaju, mladi muškaci su posebno ranjivi: „Ne samo da mladići uzimaju više nelegalnih droga nego ikada ranije, već to i češće čine.”

Ove studije ističu naširoko rasprostranjenu stvarnost zloupotrebe droge, ali ljudi koji su u vezama sa zavisnicima su nevidljivi u takvim istraživanja, a takođe su često nevidljivi i za javnost. A sa svojim problemima se suočavaju uz stigmu i krivicu – na kraju krajeva, zašto bi iko ostao sa partnerom koji laže, vara ili koristi svaku priliku i izgovor da zadovolji svoju zavisnost?

„Rođaci i partneri nemaju nikakav lobi”, kaže Silke Bister, specijalista za pomoć prilikom zavisnosti i psihijatar u udruženju Karitas u Berlinu, u Nemačkoj, koja je iz prve ruke upoznata sa problemima sa kojima je suočen neko ko je zaljubljen u zavisnika. Želja da pomognu voljenoj osobi počne da im oduzima sve više mesta u svakodnevnom životu, dok im na kraju ne preostane ništa, iako to ne shvataju. To je podmukao proces, delom zbog toga što se obe strane naviknu da ne uviđaju realnost zloupotrebe droge. „Ja imam omiljenu izreku”, kaže Bister, „koja sve to veoma dobro razjašnjava: narkotici izazivaju obmanu u razmišljanju svih uključenih.”

„Imala sam osećaj da se sve više i više udaljava od mene. Jedva da je bio prisutan, i često je danima bio drogiran.”

Kada je Karolina* upoznala svog sada već bivšeg dečka, sve je izgledalo savršeno. Opisuje ga kao „avanturistu, otvorenog, inteligentnog i društvenog”, ali postojala je jedna caka: „Duvao je vutru svaki dan”. To u početku ovoj devojci od dvadeset i nešto iz Beča, u Austriji, nije delovalo kao problem. Ali problemi njenog novog ljubavnika nisu prestajali sa vutrom. „Nekoliko puta nedeljno je pio posle predavanja na faksu, sve dok se baš ne napije, a onda su došle i teže droge.”

Prema zvaničnim dijagnostičkim smernicama za sindrom zavisnosti, njen dečko je već ispunjavao prvi kriterijum zavisnosti: neodoljivi nagon za konzumacijom. Ukupno ima šest kriterijuma koji mogu da se primene na sve vrste zavisnosti, od kockanja do nelegalnih droga. Ostalih pet su gubitak kontrole, nesposobnost da se apstinira, razvoj tolerancije, pojava simptoma krize, i zavisnikovo povlačenje iz društvenog života. Ako tri od njih budu ispunjena u jednoj kalendarskoj godini, stanje se proglašava zavisnošću. I dok spisak uslova deluje dovoljno jasno, teže ih je uočiti u stvarnosti, naročito ako pripadaš društvenom krugu u kojima su droge za provod manje izuzetak, a više pravilo.

Kada je Jasna*, devojka iz Berlina, upoznala svog sada bivšeg dečka, i sama je redovno uzimala spid i koku. Nije mislila da je problem to što je on uvek bio drogiran; možda je prolazio kroz istu „čudnu životnu fazu” kao i ona. Ali na kraju su se u njihovoj vezi pojavili problemi koje ona jednostavno nije mogla da ignoriše. „Imala sam osećaj da je sve dalje i dalje od mene. Nije mnogo govorio, i ponekad danima ne bih imala vesti od njega. Došao bi tri dana kasnije, tvrdeći da je spavao kod prijatelja, ali njegove raširene zenice su mi govorile da nije spavao ni sekunde”. Kada bi se ovaj par posvađao, on bi odsustvovao duže – ostavljajući Jasnu samu u njihovom zajedničkom stanu, da se danima pita gde je on i šta radi.

Zavisnost ume da uzme danak po zdravlje onih koji se muče sa zloupotrebom doge, ali takođe može da utiče i na dobrobit njihovih najbližih. Dok ovo važi za porodicu i prijatelje, takođe još intenzivnije može da utiče na romantičnog partnera. Oni koji se muče sa zavisnošću često osciliuju između emocionalnih ekstrema, i situacije koje inače mogu da izazovu normalna, svakodnevna neslaganja u vezi mogu da budu naduvane do nepodnošljivog sukoba.

„Kada je bio urađen, nije znao za granice”, kaže Ana o svom bivšem partneru. Izgleda da ništa nije „bilo previše” – čak ni zlostavljanje ili pretnje smrću Ani ili njenim muškim prijateljima koji su, po njemu, „hteli da je kresnu”. Kokain u njegovom organizmu je demonskom žestinom pojačavao sve njegove strahove i sumnje. Posle takvih epizoda bi obično usledilo pokajanje i priča o tome kako ne zaslužuje Aninu ljubav.

„Osoba zavisna od kokaina često upada u depresivne epizode”, potvrđuje Bister. „Dejstvo droge prestane i osećaju se nesposobno i mračno. Svet je sumoran i depresivan, i oni osete potrebu da ponovo uzmu nešto”.

„U jednom trenutku, napisao mi je u poruci da se upravo prvi put roknuo, i ja sam se zaključala u toaletu na poslu i neko vreme plakala.” Kada ga je kasnije suočila s tim, on joj je rekao da je ona kriva zbog toga što se navukao – njeno problematično ponašanje ga je navelo da se drogira.
Prema Bister, ovakva reakcija nije neuobičajena: „Zavisnisi od droge često imaju veliku sposobnost da manipulišu ljudima: ‘Mislio sam da me voliš’, ili, ‘Nije ni čudo što pijem, kada se neprekidno žališ i držiš me pod pritiskom’! Ako si ranjiv kao partner, stvarno pomisliš da si ti kriv za tu situaciju.”

Želeći da pomogne dečku, Jasna se držala te veze. Na kraju krajeva, ljudi oko nje su joj govorili da se on nikad a neće okanuti droge bez njene ljubavi i podrške. Ostala je u vezi, nošena i krivicom, i empatijom: „Svi moji prijatelji su mislili da sam luda zbog toga što sam mu pružila šansu, ali ja sam mislila u sebi: Ako ga sada ostaviš, čovek će na kraju pre ili kasnije umreti“.
Međutim, ovakva toksična dinamika može da omogući osobi koja se muči s zavisnošću da odbaci odgovornost za svoje drogiranje, u isti mah namerno ili nenamerno ucenjuje svog partnera da ostane s njom. To uništava bilo kakvu mogućnost da partneri budu jednaki u interakciji; zavisnik postaje dete koje mora da bude kontrolisano i zaštićeno od sebe samog, dok druga strana postoji samo da bi spasila zavisnika.

„Na drogu sam gledala kao na nešto što se isprečilo između nas i naše sreće.”

„Ovde imamo prikaz zavisnosti: moja sreća zavisi od toga da neko drugi nešto uradi”, objašnjava Bister. „Međusobna zavisnost” je izraz koji se često koristi u ovakvim slučajevima, ali Bister je kritički nastrojena prema njemu. „Postoji optužujuća konotacija koja implicira da je partner saučesnik”. Specijalisti za zavisnost to više vole da nazivaju „zapletenost.”

Ana se seća da je bila uhvaćena u spiralu propadanja. S jedne strane, uvek je lošije prolazila u vezi: s druge strane, nije mogla da odustane od nade da bi njen dečko na kraju mogao da postane čist. „Na drogu sam gledala kao na nešto što se isprečilo između nas i naše sreće; pomislila sam da samo treba da ga podržim dok prolazi kroz to, i da mu ne dajem povoda da ponovo nešto uzme.”

Postupanje prema partneru postane kao nekakav ples, u kome zbog jedne pogrešne reči on može da odlepi. Da li to pomaže? Bister kaže da ne. „Ko god da oprosti partneru na njegovim demonima, na kraju plati isti taj dug, svojom dušom. Zbog toga je toliko važno da ne budeš uvučen u vrtlog laganja, varanja, skrivanja i uzimanja droge, i da umesto toga potražiš pomoć, za svoje dobro.”

Prema savetovalištima za zavisnost, osoba koja se muči sa zavisnošću je jedini partner u vezi koji ima moć da izmeni situaciju. „'Sada moram da se staram o sebi’, „'Moram na odgovarajući način da odredim u kom momentu da se zaštitim da ne bih stradala’ – veoma je važno ovo uočiti, ali je takođe i veoma teško”, kaže Bister. „S toga, partnerima zavisnika su potrebni naša podrška i saosećanje”.

„Neko kod kog koga se zavisnost zaista razvila je u stvari u vezi sa svojom zavisnošću, a ne sa svojim partnerom.”

Karolina iz Beča je relativno brzo bila u stanju da raskine sa svojim partnerom. Jasna je konačno prekinula vezu kada njenog partnera nije bilo nedeljama. „Primetila sam da me to više zaista ne interesuje i da više nisam zabrinuta. Jednostavno sam izgorela, i znala sam da moram da sačuvam sebe, ako on ne želi sebe da sačuva. Zato sam ga izbacila iz stana”. Kada je Ana konačno zatvorila to poglavlje u svojoj vezi, uključila se u program terapije. Njen bivši se na kraju skinuo bez nje.

„Neko kod kog koga se zavisnost zaista razvila je u stvari u vezi sa svojom zavisnošću, a ne sa svojim partnerom. Kada imaš sumnju, samo se seti da će mu zavisnost uvek biti važnije od svega ostalog”, zaključuje Bister. Na kraju, nije važno koliko voliš tu osobu. Ako želite da vaša veza opstane, tvoj partner je taj koji prvo mora da prekine toksični krug zavisnosti.

*Imena su izmenjena da bi se zaštitili identiteti subjekata.