30 mar U kakvom su odnosu INTELIGENCIJA i KRIMINALITET?
Tokom više od jednog veka dato je mnoštvo dokaza koji upućuju na to da je inteligencija povezana s kriminalitetom. Mnogi istraživači smatraju da se uzrok kriminaliteta nalazi u sociološkim faktorima kao što su siromaštvo ili etnička pripadnost, dok drugi istraživači naglašavaju važnost intelektualnog funkcionisanja i delinkvencije.
Ovi drugi, navode povezanost niske inteligencije s lošijim rezultatima u školi, slabom poslovnom uspešnošću, lošijom socijalnom adaptacijom i integracijom, a time posredno i sa delinkvencijom.
Mnoga istraživanja o inteligenciji i kriminalitetu koja su sprovedena u prošlosti pogrešno su dovodila u uzročnu vezu inteligenciju i kriminalitet, smatrajući mentalnu retardaciju najvažnijim i jedinim uzrokom kriminaliteta kod mentalno retardiranih osoba.
Model komunikacije i ličnosti – 5 filtera: metaprogrami, verovanja, vrednosti, odluke i memorija.
Rana istraživanja…
Tako je Godard 1920. godine primenio Bine-Simonov test inteligencije na većem broju delinkventne dece i maloletnika procesuiranih pri sudu za decu i maloletnike u SAD-u. Rezultat tog istraživanja pokazao je da je 66% ispitanika ispodprosečne inteligencije.
Godinu dana ranije, odnosno 1919. godine Goring je od oka procenio da među odraslim delinkventima postoji 10 do 20 % osoba s ispodprosečnom inteligencijom. On je smatrao da je inteligencija obeležje koje je dovoljno adekvatno da zameni Lombrosova telesna obeležja na temelju kojih se mogu prepoznati kriminalci.
Burt se nije mnogo razlikovao od svojih prethodnika u svojevrsnoj tendenciji da potkrepi tezu da je delinkvencija u uzročnoj vezi s intelektualnom defektnošću, odnosno da intelektualna defektnost uzrokuje delinkvenciju. Postoji čitav niz faktora kauzalnog kompleksa koji doprinose tome da intelektualno defektne osobe postanu delinkventi. Jedan od takvih faktora bi bila činjenica da su zbog svojih smanjenih intelektualnih sposobnosti, intelektualno defektne osobe daleko manje sposobne prikriti delo ili izbeći društvenu osudu. Takođe se može navesti da zbog svojih smanjenih intelektualnih sposobnosti nisu u potpunoj mogućnosti shvatiti značenje svog čina. U skladu sa svojim nesamostalnim funkcionisanjem, pre će podlegnuti socijalnom pritisku od strane drugih delinkvenata koji bi ih nagovorili na počinjenje delikta.
Manhejm je pedesetih godina dvadesetog veka došao do zaključka da su prethodno sprovedena istraživanja pogrešno dovodila u vezu mentalnu retardaciju i kriminalitet, smatrajući pri tome da je mentalna retardacija uzrok kriminaliteta.
Iskoračite iz prividne zone komfora – tamo negde je vaša sreća i čeka na vas. Idite joj u susret.
Ist je na uzorku delinkventnih maloletnika pronašao udeo od 3,5 % maloletnika ispodprosečne inteligencije. U poređenju sa slučajno odabranim uzorkom maloletnika iz opšte populacije, zaključio je da je udeo maloletnika s ispodprosečnom inteligencijom među delinkventima znatno veći, nego što bi se to moglo očekivati u generalnoj populaciji. Ist je takođe pronašao da je udeo ispitanika s ispodprosečnom inteligencijom među recidivistima manji, nego što bi se očekivalo. Ovo objašnjava činjenicom da se mentalno retardirane osobe smeštaju u posebne institucije i ne izvode pred kazneni sud. Na uzorku od 283 mentalno retardirane osobe Ist je pronašao 22,6 % seksualnih delinkvenata, te je na temelju toga zaključio da su seksualni delikti deset puta češći, a nasilnički delikti su dva do tri puta češći među mentalno retardiranim osobama u odnosu na ostalu delinkventu populaciju.
Ljudi kojima je suđeno da budu zajedno povezani su nevidljivom karmičkom niti
Studije u području kriminologije o povezanosti kriminaliteta i inteligencije odnosile su se i na izučavanje kriminalne geneze porodice i niske inteligencije. Takve studije su se nazivale studije “pedigrea” ili “degeneričnih porodičnih stabala”. Kao primer može se navesti studija koju je sproveo Dagdejl. On je 1877. godine objavio studiju porodičnog stabla porodice Džuks. U opisu porodičnog stabla išao je do 200 godina u prošlost. Pronašao je da su članovi te porodice pored svoje sklonosti antisocijalnim ponašanjima (kriminalitetu) bili skloni i asocijalnim ponašanjima poput prostitucije, prosjačenja, nemorala, skitnje i sl., te da su većinom “degenerici”. Dagdejlovo istraživanje imalo je uticaja na javno mnjenje u SAD-u, toliko da se tražilo izdvajanje i eliminacija takvih degeneričnih porodica poput porodice Džuks, a pri tome se mislilo na kategorije “društveno opasnih“ (duševnih bolesnika), „delinkvenata“ (kriminalaca) i “defektnih“ (mentalno retardiranih ).
Zašto su glupi ljudi puni samopouzdanja? Daning-Krugerov efekat
Još jedna poznata studija “pedigrea” ili degeneričnog obiteljskog stabla je studija o porodici Kalikaks. Godard je sproveo istraživanje 1912. godine u specijalnoj školi za slaboumne u Nju Džerziju, te objavio studiju o porodici Kalikaks. Godard je skupio podatke o šest generacija porodice Kalikaks. Pronašao je da članove porodice karakteriše mentalna retardacija, koja je nasleđena. Godard je smatrao da je mentalna retardacija “rasadnik kriminaliteta”. U tadašnje vreme je prema Godardovoj proceni 97% prostitutki, 80% skitnica i 50% siromašnih bilo slaboumno. Godard je sproveo i opsežna testiranja inteligencije u zatvorima, te je pronašao da je 70% zatvorenika slaboumno.
Argumenti za vezu između niske inteligencije i delinkvencije je npr. ” trenutna nagrada” što se odnosi na impulsivno počinjena kaznena dela bez previše planiranja koja su počinjena zbog trenutnog zadovoljenja potrebe. Obično, tu se radi o imovinskim deliktima poput krađa, krađa u prodavnicama i sl. Niska inteligencija prema tim argumentima uključuje i slabu sposobnost apstraktnog mišljenja, a to će se pre svega odnositi na izbor toga šta je ispravno ili pogrešno ponašanje. Zatim, niska inteligencija korelira s neuspehom u školi, odnosno neuspeh u školi dovodi do osećaja nepravde i neuspeha u poslu. Slab razvoj morala povezan je s niskom inteligencijom, a što uključuje slabe inhibitorne mehanizme. To će se pre svega odnositi na osobe koje nisu sposobne da kanališu svoje emocije, pa se ponašaju regresivno. Kao argument se iznosi da će osobe s niskom inteligencijom pre biti otkrivene ako počine kazneno delo, jer samo za planirana kaznena dela postoji mala verovatnoća da će njihovi počinitelji biti uhvaćeni.
Novija istraživanja…
Istraživanje Milića (2005) sprovedeno na psihijatrijskoj populaciji muškaraca pokazuje da su oni sa mentalnom retardacijom u 1.2 puta većem riziku da počine homicid u poređenju sa muškarcima iz opšte populacije.
Istraživanje Linka (1997) na zatvorskoj populaciji, pokazuje da u uzorku ubica (N=910) ima 11 osoba sa mentalnom retardacijom (11%).
Istraživanje Kovačeve i saradnika (2008) na uzorku 34 subjekta sa dijagnozom mentalne retardacije pokazuje da je najveći broj počinilo krivična dela protiv imovine – krađe i teške krađe (41.18%); 29.41% učinilo je kaznena dela protiv života i tela – ubistva i nanošenje teških telesnih povreda; seksualna krivična dela izvršilo je 20.59% mentalno retardiranih (što uključuje silovanja, egzibicionizam i bludne radnje); od ukupnog uzorka 2 subjekta optužena su za krivično delo protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine – tj. podmetanje požara, a 1 za ozbiljne pretnje.
Pregled savremenih istraživanja pokazuje da mentalno retardirane osobe najčešće vrše dela protiv imovine, zatim protiv života i tela, te seksualne delikte.
Međutim, kada pogledamo navedenu statistiku, uočava se da novija istraživanja ne barataju tako visokim brojkama (procenti su značajno smanjeni), te veza između inteligencije i kriminaliteta nije tako nedvosmislena kao ranije.
Uviđamo da su u kriminal uključene osobe svih nivoa inteligencije, a nalaženje pravovernih podataka dodatno otežava činjenica da su upravo visokointeligentni počinioci teže dostupni pravosudnom sistemu, pa i samim statistikama.
[…] U kakvom su odnosu INTELIGENCIJA i KRIMINALITET? […]