05 nov Šta žene žele? Frojdova dilema, danas!
Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno, na koje ni ja nisam bio u stanju da dam odgovor, uprkos tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše, glasi: „Šta žena želi?“
Sto godina posle Frojda, isto pitanje i dalje je aktuelno. Strogo vodeći računa da ne naruši tradicionalni narativ o ženskoj seksualnosti, savremena nauka ne samo što nije u stanju da razreši Frojdovu dilemu, nego nema čime ni da prethodno odbrani opravdanost i suvislost samog pitanja Šta žena želi?
Navodni opšti princip ženske seksualnosti, formulisan još u viktorijanskoj eri i centriran oko dihotomije muško-žensko/muškost-ženskost, opstaje do danas:
- Ženski libido je prirodno slabiji od muškog.
- Žena je genetski programirana za monogamiju, dok je u biologiju muškarca utkana predispozicija ka promiskuitetu.
- Da bi se njen eros p(r)obudio, žena kod potencijalnog partnera mora detektovati spremnost na dugoročnu posvećenost, emocionalnu bliskost i vernost. Muškarac, s druge strane, ne haje previše za stabilnost i konstantnost.
Sa aspekta očuvanja društvene stabilnosti, ovakav narativ zvuči u najmanju ruku utešno. Naime, ako barem polovina ljudske populacije prirodno teži monogamiji, onda je i tradicionalna porodica, ta osnovna ćelija ljudskog društva, relativno bezbedna.
Pseudonaučna odbrana patrijarhata
Početkom devedesetih, zahvaljujući evolucionim psiholozima, težnja ka očuvanju patrijarhalnih hijerarhija i odnosa moći dobila je pseudonaučno ruho. Sve ono što popularna kultura i nauka nazivaju biološki utemeljenim psihološkim razlikama između polova – na planu seksualnosti, izbora partnera, reproduktivnih strategija itd. – proističe iz jedne od ključnih evolucionopsiholoških teorija, poznate kao teorija parentalnog investiranja (teorija roditeljskog ulaganja ili teorija ulaganja u roditeljstvo). Pomalo pojednostavljeno, svodi se na sledeće:
- Fertilni period muškarca počinje u pubertetu i traje praktično do kraja njegovog života. Za to vreme, on proizvede neograničen broj polnih ćelija, spermatozoida, bez posebnog napora i metaboličkih troškova. S druge strane, fertilno doba žene i broj jajnih ćelija koje tokom njega uspe da generiše su ograničeni, a sama produkcija polnih ćelija metabolički znatno skuplja.
- Muško ulaganje u reprodukciju svodi se na energiju uloženu u kopulaciju i „jeftin“ ejakulat. Žena, s druge strane, u reprodukciju, kroz trudnoću i dojenje, ulaže čitavo svoje telo.
- Nakon što oplodi partnerku, muškarac je, teorijski, istog časa spreman da to ponovi s drugom. Nasuprot tome, za vreme trudnoće i laktacije, žena ne može da započne novi ciklus reprodukcije.
- Imajući u vidu ovakvu asimetriju u pogledu ulaganja u roditeljstvo, muškarci i žene evoluirali su različite seksualne/reproduktivne strategije: muškarci su genetski programirani za promiskuitetno ponašanje i „rasipanje“ semena; žene su izbirljive i preferiraju dugoročno, stabilno partnerstvo s dobrim „provajderom“.
Da li je to ono što žene zaista žele?
Mit o prirodno monogamnoj ženi
Američki biolog Robert Triverz formulisao je obrise teorije parentalnog investiranja još sedamdesetih godina prošlog veka. Dve decenije kasnije, zahvaljujući radu dvojice psihologa, Dejvida Basa i Dejvida Šmita, njeni postulati biće iskorišćeni za „naučnu“ odbranu davnašnjeg mita o monogamnoj, vernoj ženi i neizbežno, biološki predeterminisano promiskuitetnom muškarcu.
Da bi testirali predviđanja koja proističu i Triverzovog teorijskog okvira, Bas i Šmit anketirali su studentsku populaciju o preferencijama u pogledu kratkotrajnih i dugoročnih veza, idealnog broja partnera, o tome koliko smatraju da je potrebno da poznaju osobu pre nego s njom stupe u seksualni odnos, standardima koje je potrebno da neko ispunjava da bi ga odabrali zaone-night-stand… Rezultati koje su dobili bili su potpuno u skladu s paradigmom probirljivih žena i promiskuitetnih muškaraca.
Basa i Šmita sledio je niz psihologa. Ankete slične njihovoj, kao i statističke i kvalitativne analize ličnih oglasa objavljivanih u mainstream štampi ili specijalizovanim publikacijama, produkovale su potporu za hipoteze o razlikama u seksualnosti žene i muškarca. Redovno se ispostavljalo da žene tokom života imaju manji broj partnera od muškaraca, kao i da, nasuprot njima, i teže da imaju manje seksualnih partnera. Šta, međutim, pokazuju ovako prikupljeni empirijski podaci: Da su žene i muškarci genetski programirani za drugačije seksualne strategije ili da su vaspitanjem prihvatili nametnute norme društveno prihvatljivog ponašanja i naučili šta treba da kažu u anketama?
2010, grupa istraživača sa Univerziteta Južne Kalifornije, predvođena psihološkinjom Lin Miler, ponovila je Bas-Šmitovu studiju, ali u nešto rigoroznijem okviru. Da bi utvrdili stvarni značaj koji studenti pridaju kratkoročnim i dugoročnim vezama, Miler i saradnici merili su napor koji studenti muškog i ženskog pola ulažu u pronalaženje partnera za seks ili vezu (napor je operacionalizovan kao količina vremena i novca potrošena na ovu aktivnost tokom jedne sedmice). Prema rezultatima koje su objavili u studiji „Evolucija polnih razlika u pogledu broja partnera„, studenti i studentkinje pokazuju jednako interesovanje za one-night-stand, pri čemu i jedni i drugi znatno spuštaju standarde za partnere za seks u odnosu na partnere za vezu.
Interesantno, rezultati studije Lin Miler ne kose se nužno s teorijom o investiranju u roditeljstvo. Naime, čovek je sofisticirano kognitivno biće, sposobno da svoje stavove i ponašanje usklađuje s aktuelnim okruženjem. Što je neko ponašanje „bazičnije“, u smislu da se direktnije tiče biološkog opstanka, Homo sapiens je prilagodljiviji. Ako pođemo od pretpostavke da, objektivno posmatrano, u savremenim uslovima, oba roditelja, mada ne na identičan način, značajno ulažu u svoje potomstvo, iz Triverzove teorije bi proizilazilo i da imaju jednake ili slične seksualne strategije.
Ženska požuda – muška interpretacija
Sa stogodišnje distance, Frojd je suviše laka meta za kritiku. Ako ništa drugo, čak i genijalni, kreativni pojedinci su u izvesnoj meri produkt svoga vremena i okruženja. Okruženje u kojem se pak odvijaju istraživanja ženske seksualnosti i požude nije se mnogo promenilo do danas: na širem planu, globalna kultura je i dalje dominantno muška kultura; uže posmatrano, nauka je – od bordova koji odlučuju o finansiranju, preko istraživača, do uređivačkih kolegijuma stručnih časopisa – takođe većinski muško okruženje. Na primer, među 300 članova Međunarodne akademije za istraživanja seksa tek je šezdesetak žena, pri čemu je njihov broj do pre dve decenije bio apsolutno zanemarljiv.
Ulazak i tako malog broja istraživačica na teren psihologije seksualnosti poklopio se sa sticajem tehničko-tehnoloških mogućnosti da se pitanjima libida pristupi egzaktnije i naučnije. Zajedno, to je počelo da menja diskurs na zadatu temu.
Meredit Čivers, psihološkinja sa Univerziteta u Kingstonu i član uredničkog tima koji stoji iza najbitnijeg međunarodnog časopisa u oblasti ljudske seksualnosti – Archives of Sexual Behavior – iako tek četrdesetogodišnjakinja, smatra se začetnikom otvorenog, stereotipovima neopterećenog pristupa pitanju Šta žene žele?
1996, kada je dobila mesto asistenta-istraživača u današnjem Centru za zavisnost i mentalno zdravlje u Torontu, bila je jedini ženski član departmana za psihologiju seksualnosti koji se, u to vreme, bavio isključivo problemima muške seksualnosti – od impotencije do parafilija. Zainteresovana za „normalnu“ žensku požudu, Čivers je do danas izvela niz relativno jednostavnih studija, dokazujući da zbunjenost starog dobrog Frojda nad ženama i njihovim libidom nije bila bez osnova.
Subjektima u svojim studijama, hetero- i homoseksualnim ženama i muškarcima, Čivers je puštala erotske i pornografske video zapise heteroseksualnog, gej/lezbejskog i životinjskog seksa, snimke na kojima žene i muškarci masturbiraju, šetaju po plaži… Osim što su ispitanici sami rangirali stepen uzbuđenja koji osećaju prilikom gledanja različitih videa, Čivers je metodom pletizmografije (pletizmograf je aparat koji meri promenu obima i prokrvljenosti penisa, odnosno prokrvljenosti i lubrikacije vagine) nastojala da dođe do objektivnijeg pokazatelja seksualnog uzbuđenja subjekata.
Generalno, reakcije muškaraca dale su se predvideti. Drugim rečima, reagovali su u skladu sa svojom seksualnom orijetnacijom: heteroseksualne muškarce najviše je uzbuđivao heteroseksualni ili lezbejski seks, zatim prizori ženske masturbacije ili snimak žene u bikiniju dok vežba na plaži. Sem toga, u slučaju muškaraca postojala je znatna saglasnost između subjektivno ocenjenog uzbuđenja i onoga što je zabeležio pletizmograf.
U slučaju žena, rezultati do kojih je Čivers došla bili su znatno komplikovaniji. Nezavisno od lične seksulane orijentacije, jednako su ih uzbuđivali prizori heteroseksualnog i homoseksualnog odnosa, bilo da je reč o muško-muškom ili žensko-ženskom seksu. Interesantno, ali pletizmograf je zabeležio i znatno uzbuđenje na snimke kopulacije između bonobo majmuna. Konačno, kod žena, posebno heteroseksualnih, zabeležen je priličan raskorak između subjektivne procene sopstvenog uzbuđenja i merenja pletizmografom: ispitanice su tvrdile da ih homoseksualni snošaj uzbuđuje manje nego što je to pokazivao pletizmograf; obrnuto, svoje seksualno uzbuđenje prizorima heteroseksualnog odnosa procenjivale su većim u odnosu na izmereno pletizmografom.
Šta uzbuđuje žene?
Kako to da žene bezmalo podjednako uzbuđuje gledanje heteroseksualnog, gej, lezbejskog i majmunskog seksa?
Da su žene – od ličnog doživljaja seksualnog uzbuđenja, preko sopstvenog seksualnog ponašanja, do stavova o tuđem seksualnom ponašanju – fleksibilnije od muškaraca, nije novost. Standardno, rezultati poput ovih koje je dobila Čivers objašnjavaju se kulturološkim faktorima: Žene su manje izložene erotici i pornografiji, tako da se deo njihovog uzbuđenja može pripisati izloženosti za njih nesvakidašnjem stimulusu. Čivers, međutim, kandiduje i drugačije objašnjenje: Kulturološki gledano, muškarci su pod većim pritiskom sredine da se ponašaju u skladu sa svojom muškošću, tako da inhibiraju uzbuđenje koje bi im mogle izazvati scene, recimo, muško-muškog seksa.
U novije vreme, istraživači su počeli da se ovim pitanjem bave i tehnikama neurooslikavanja. Preliminarno, može se reći da fleksibilnost ženske i rigidnost muške seksualnosti ne može da se do kraja objasni različitim vaspitanjem i kulturnim uticajima. Naime, kako pokazuju ove studije, kod heteroseksualnih muškaraca, dok gledaju prizore gej seksa, ne dolazi do aktivacije moždanih centara zaduženih za inhibiciju impulsa, lociranih u prefrontalnom korteksu. Slično, oni se ne aktiviraju ni kod gej muškaraca – na prizore žensko-ženskog seksa ili ženske masturbacije.
Čivers i njene kolege sada testiraju hipotezu da je u pitanju svest o sopstvenom seksualnom uzbuđenju. Muški polni organ, naime, vidno odaje pravac i stepen seksualnog uzbuđenja. Drugim rečima, muškarac ne može da ne primeti reakciju sopstvenog penisa na određeni prizor. Reakcija ženskih genitalija na podsticajni stimulus je nešto sofisticiranija, ali bitnije, žene tokom odrastanja manje pažnje posvećuju genitalnim mehanizmima u kontekstu seksa. Drugim rečima, manje su naučene da uoče i osveste telesne promene koje donosi seksualno uzbuđenje.
„Ženska Vijagra“ i monogamija
Frojdova dilema već decenijama zadaje glavobolju i farmaceutskoj industriji. Istraživanja u cilju pronalaženja molekula koji će rešiti problem nedostatka seksualnog apetita kod žena, na način na koji je Vijagra rešila problem seksualne disfunkcije kod muškaraca, mada do sada nisu urodila plodom, razjasnila su neke aspekte ženske seksualnosti i razvejala neke mitove o njoj.
Ženski pandan Vijagri je po svemu sudeći nemoguća misija. Plava pilula, naime, utiče na hidrauliku; povećava prokrvljenost penisa i omogućuje erekciju, dok želja za seksom postoji. Problem „ženske impotencije“ je nedostatak želje za seksom; u tom smislu, svaka „ženska Vijagra“, dakle, morala bi da nađe put do ženskog mozga, a ne do njene vagine.
Kada nedostatak želje za seksom počne da stvara i emocionalnu patnju, pojedinac stiče uslove za dijagnozuhipoaktivni seksualni poremećaj. Kada je o ženama reč, procenjuje se da 10 do 15 odsto ženske populacije, starosti između 20 i 60 godina, ispunjava kliničke kriterijume za njeno postavljanje. Ukoliko se tome pridodaju žene koje ne bi mogle biti nosioci dijagnoze, ali se redovno ili povremeno suočavaju s problemom umanjenog libida, procenat skače na oko 30. Šta je uzrok tome?
Jasan odgovor na ovo pitanje ne postoji. Deo leži u načinu života, inače odgovornom za pad kvaliteta intime velikog broja parova: produženi rad, izloženost stresogenim faktorima, porodične obaveze… Sem toga, žene su dominantni konzumenti antidepresiva, medikamenata u čija neželjena dejstva spada i umanjenje seksualnog apetita. Međutim, čini se da je kod ogromnog broja žena upravo monogamija odgovorna za gubitak želje za seksom. Naime, žene daleko češće nego muškarci imaju problem da se užive u seks sa stalnim, dugoročnim partnerom.
Ditrih Klusman (Dietrich Klusmann), psiholog sa Univeziteta u Hamburgu, sproveo je nedavno anketu među 2.500 hiljade parova u dugim stabilnim vezama, fokusirajući se na snagu libida u zavisnosti od dužine njenog trajanja. Prema rezultatima koje je objavio u radu „Seksualna motivacija i dužina veze„, u prve četiri godine partnerskog odnosa, žena i muškarac osećaju jednaku seksualnu privlačnost jedno prema drugom. Nakon četvorogodišnjeg perioda, seksualni apetit žene počinje da opada. Interesantno, prema Klusmanovoj studiji, ovakvog opadajućeg efekta nema kod parova koji ne žive skupa.
Na nešto drugačiji način, Klusmanove nalaze laboratorijski su potvrdile psihološkinje Samanta Doson i Stefani Bot. Nezavisno jedna od druge, koristeći pletizmograf, pratile su matricu seksualnog uzbuđenja subjekata oba pola, dok iznova gledaju jednominutni prikaz heteroseksualnog seksa. Prvobitna prezentacija erotskog snimka kod oba pola izaziva rast seksulanog uzbuđenja. Nakon nekoliko ponavljanja snimka, međutim, ono kod žena brže i jače opada. Uvođenjem novog stimulusa, drugačijeg video zapisa, žensko uzbuđenje ponovo raste, brže i više nego kod muškaraca.
mindreadingsblog.wordpress.com
[…] Šta žene žele? Frojdova dilema, danas! […]