11 feb Razvedena žena ima ono što udate nemaju – SLOBODU
Pokušavam da nabrojim koliko se drugarica (a tek drugova!), udaljilo od mene odkad sam razvedena. Ima tome šest godina.
U početku te svi tapšu po ramenu, suze brišu i podržavaju te, je l te. Da je valjalo, ne bi puklo. To ti znaš, a drugi samo ponavljaju kao floskulu.
U početku mi nije bilo jasno o čemu se radi, pa sam naivno mislila da ljudi beže od nesreće: kome treba negativa osoba koje kleči na ruševinama sopstvenog života i gleda odakle da počne sa sastavljanjem? Dobro, ima i toga. Al nije presudno.
Prođe vreme, pridigoh se ja, opet isto! Retka javljanja, još ređi susreti. Šta je, majku mu, mislim dok palim šesnaestu cigaretu posle kućnih poslova, šljake No1, šljake No2… Da se neko prepao moje slobode u smislu “ova će da mi mazne muža”, nema šanse! Ja sam od onih strogih, tradicionalističkih žena, tuđe mi ne treba pa da je za lek, partneri mojih poznanica su braća, makar bili klonovi Denzela Vošingtona. Nije, dakle, to. Razvod nije zarazna bolest. Ili možda jeste?
Ustadoh ja, izgradih kućicu na pepelištu, počeh da dokazujem da žena može i sama, kad, otvoriše se tuđa usta, a, bome, i moje oči!
Nije razvod zarazna bolest, ali sloboda jeste.
To što sam ja uspela sama, ne znači da to treba da rade i drugi.
To što ja više ništa ne moram po svaku cenu, ne znači da druge moraju. Možda samo žele ono što ja ne želim.
To što drugi imaju ljubav i pažnju, ne znači da meni to smeta, da gajim zavist i ostale glupe emocije, ali imam pravo da kažem da je meni lepo i bez toga. Ne znači da ne bih volela, ali dobro je i ovako. Niko nije u prednosti. Ni ova što trči kući i svaku aktivnost obavlja u paru, niti ja koja trčim na milion strana, i slobodna sam da sama donosim odluke.
Ja sam ovakva, ti si onakva, ne treba da me ubeđuješ da si u pravu, jer nisi. Obe smo. Ti u svom, ja u svom svetu.
Trebalo bi da je logično, al morgen! Sloboda. To je ono što podsvesno boli. I činjenica da neki imaju sve, ali nisu srećni, a drugi imaju samo sebe, i punu dušu mira.
Da nisam prerasla vuču za rukav i samoobjašnjavanje, verovatno bih doviknula:“Hej, drugari! Ja vama neću ništa! A vi meni ništa ne možete. U tome je razlika.”
Autor: Jelena Milenković – JMM
