28 apr Psihološki aspekti gojaznosti
Gojaznost je često reakcija na nesigurnost, sek*ualne frustracije, strepnju i ljutnju.
Prekomerna telesna težina je sve češći problem dece i odraslih, naročito u razvijenim zemljama sveta. Iako se posmatra kao poremećaj ishrane, psihološki aspekti ovog problema koji sprečavaju ljude da omršave ili održe težinu nakon mršavljenja često se zanemaruju, a gojazne osobe traže psihološku pomoć tek nakon više bezuspešnih pokušaja držanja dijete i kratkoročnih gubitaka kilograma.
Dok se anoreksija i bulimija smatraju poremećajima ishrane koji predstavljaju odraz nedostatka odgovora roditelja na potrebe deteta u razvoju, gojaznost i prejedanje se ređe posmatraju na isti način iako su rani emocionalni deficit i traume po pravilu sastavni deo ovih problema, pogotovo kod osoba kod kojih je problem dugotrajan i koje se stalno prejedaju (Leach, 2006).
Može se reći da kod ovih osoba prekomerna kilaža i preterano uzimanje hrane predstavljaju kako vid odbrane i psihološkog opstanka, tako i način zadovoljenja nezbrinutih potreba. Ukoliko osoba ispoljava strah ili paniku na pomisao da omršavi, može se pretpostaviti da ima duboko ukorenjenu potrebu da održava prekomernu kilažu, kao i nesvesni sistem zastrašujućih uverenja o posledicama gubitka telesne težine.
Neke od ovih osoba uspeju da omršave, ali kada se to desi, skoro uvek se vrate na staru težinu dok ne razreše uzrok u osnovi problema gojaznosti (često se dešava da se svaki naredni put ugoje malo više nego ranije, kao da na podsvesnom nivou pokušavaju da otežaju sebi naredne pokušaje mršavljenja).
Psihološka pozadina problema je manje kompleksna kod osoba kod kojih problem traje kratko, periodično i kod kojih prejedanje predstavlja reakciju na nepovoljne životne događaje.
Prema rečima Keti Lič, održavanje prekomerne telesne težine ima dva aspekta: ono može odražavati potrebu da se previše jede i potrebu da se bude gojazan, što znači da se u terapijskom radu treba baviti i ulogom zaštitnog telesnog „oklopa“ ukoliko pacijent ima potrebu za velikim telom jer fokusiranje isključivo na njegovu ishranu i zadovoljavanje nefizioloških (psiholoških) gladi neće biti dovoljno.
Primarni cilj terapije nije gubitak težine, već razumevanje značenja i funkcije odbrambene strukture pacijenta sa problemom gojaznosti, dakle otkrivanje razloga i emotivne podloge preteranog unosa hrane ili potrebe da se bude gojazan, i razvijanje doživljaja vlastite vrednosti i samopoštovanja (osobama sa ozbiljnijim stepenom gojaznosti treba skrenuti pažnju na rizik od bolesti ili invaliditeta povezanih sa prekomernom telesnom težinom).
Dakle, koliko god to zvučalo teško ili neprihvatljivo samom pacijentu ili dobronamernim ljudima u njegovom okruženju kao što su porodica, trener ili nutricionista, potrebno je na neko vreme ostaviti po strani dijete, izgladnjivanje, vežbanje, merenje i fokusirati se na druge stvari u životu s ciljem identifikovanja problematičnih segmenata – odnos sa porodicom, partnerom, prijateljima, posao, svakodnevno funkcionisanje itd.
Kada se zanemari ono što osoba misli da je problem, otvara se prostor za istraživanje i suočavanje sa onim što osobu zaista muči.
Kada se otkriju i razreše razlozi zašto osoba koristi telo i/ili hranu kao mehanizme odbrane i kada se osveste obrasci samosabotiranja u ostvarenju zadatog cilja, radi se na kontroli impulsivnosti. Uspostavljanje kontrole nad prejedanjem podrazumeva sposobnost odupiranja nagonu za jelom, odnosno pravljenje odstupnice u odnosu na impuls za posezanjem hrane.
Pacijent razvija sposobnost da na impuls za jelom ne reaguje automatski istog trenutka kada ga oseti, već da odluku o tome kada će jesti odloži, tačnije svesno odredi u skladu sa adekvatnom procenom da li mu je potrebno da jede datog trenutka, kasnije ili mu uopšte nije potrebno. Na taj način se jača samopouzdanje i osnažuje doživljaj upravljanja sopstvenim postupcima.
Osim toga, za samopouzdanje je važno da pacijent ima svest o svojim dobrim stranama i fizičkim kvalitetima, da ih ističe i neguje umesto da bude preterano skroman, postiđen i misli kako niko ne primećuje njegove vrline zato što je gojazan. Vrlo je važno da osoba realistično i objektivno sagleda sebe, pazi na sebe i da ne mrzi i proganja sebe u periodima kada nije u najboljem izdanju ili još uvek nije dostigla željenu kilažu.
Menjanje navika u ishrani zajedno sa angažovanjem u nekoj od fizičkih aktivnosti svakako predstavljava životni stil kojem treba težiti, jer bez pravog režima nema ni gubitka suvišnih kilograma. Međutim, mnoge gojazne osobe stide se da vežbaju u javnosti, a suviše su demoralisane i bezvoljne da bi se fizičkom aktivnošću bavile kod kuće.
Zato na tome ne treba insistirati na početku terapije, već najpre pomoći da shvate da vežbanje ne samo da pomaže u procesu mršavljenja, već predstavlja izraz brige o sebi i svom zdravlju. Ukoliko osoba postane spremna da se priključi nekom fitnes centru ili sportskom klubu, može se konstatovati da je došlo do značajne psihičke promene i pomaka u željenom pravcu. Relaksacija i meditacija su takođe korisne, jer pružaju pacijentu osećaj smirenosti koji mu najčešće nedostaje.
Psihofizička relaksacija omogućuje da se pacijent ponovo poveže sa disociranim telesnim selfom i postane svesniji svojih telesnih senzacija, pa tako i prirodnog osećaja gladi i sitosti. Telo i psiha funkcionišu kao celina, te je neophodno postići integraciju telesnog i psihičkog selfa u celovit doživljaj sebe.
Izvor: www.budiok.com
