13 feb PROBLEM SA ŠTITNOM ŽLEZDOM
Problemi sa štitnom žlezdom nastaju, po pravilu, kao posledica povećane čovekove težnje da kontrloliše svoju okolinu i kao posledica njegovog pokušaja da „čvrstom rukom“ upravlja situacijama koje nastaju iz odnosa sa najbližima, pre svega – s voljenom osobom suprotnog pola. Štitna žlezda strada previše ljubomornim i osetljivim ljudima, koji se lako uvrede, koji uz to imaju i nemale ambicije, ljudima čiji je stepen gordosti i ljubomore prilično visok. Obično se to događa kada ljubomora i uvredljivost idu po rodu.
Neprihvatanje traumatske situacije, koja nastaje u odnosu sa bližnjima, izazvano je vezanošću za odnose, čovekovom privezanošću za lične aspekte ljudske sreće.
Koja će bolest blokirati duševnu patologiju – određeno je stepenom neprihvatanja traumatske situacije, a takođe i čovekovom ličnošću. Burno neprihvatanje situacije kod jednih može izazvati povišen pritisak, kod drugih – posle ekspolozije mržnje – počinje da slabi vid ili dolazi do moždanog udara, kod trećih će se pojaviti problem sa štitnom žlezdom. No suštna svih problema je ista: neprihvatanje bola, neostvarene želje u ličnim odnosima
Svi naši oseti i osećanja su povezani sa žlezdama.
Šta se dešava kada mislimo na čoveka koga volimo? Svakom misaonom procesu prethode i prate ga duboka osećanja. Kada želimo da vidimo voljenu osobu, pre svega, uključuju se pljuvačne žlezde. To je mehanizam koji postoji milijardu godina. Dok smo još bili jednoćelijski organizami, glavni fizički, informacioni kontak sa sredinom ostvarivali smo preko hrane. Zato čak i danas, posle milijardu godina, pri svakom kontaktu sa spoljašnjim svetom dolazi do aktiviranja pljuvačnih žlezda. Pri tome, što je kontakt za nas važniji – intenzivnije je lučenje pljuvačke. Zbog toga ljubomornim ljudima stradaju ili zubi, ili vid, to jest, i vid, i sluh, i zubi – rezultat su evolucije pljuvačnih žlezda.
Pri kontaktu sa spoljašnjim svetom čoveku prvo prorade pljvačne želzde, onda se uključi i štitna žlezda a posle toga gušterača (pankreas).
Štitna žlezda, kotrolišući i upravljajući sitaucijom, pomaže nam da realizujemo želje. Ako naiđemo na prepreke u ostvarivanju svojih želja, to jest ako dođe do njihovog uniženja, u onoj meri u kojoj pružamo otpor, ne prihvatamo situaciju, u toj meri štitna žlezda burnije reaguje, povećavajući svoju aktivnost. Takva nekontrolisana eksplozija energije opasna je za organizam. Trudeći se da „probijemo“ situaciju po svaku cenu, mi pokušavamo da njome upravljamo ne samo na površinskom, već i na unutrašnjem, dubinskom nivou.
Ali, svaka situacija na finom planu predstavlja deo vaseljene; na tom nivou, koliko god se trudili, naš napor ne donosi rezultate. Čak i ako uvidimo uzaludnost sopstvenih pokušaja da na spoljašnjem planu nešto promenimo, može se desiti da se na suptilnom nivou i dalje borimo sa situacijom, trošeći veliku količinu energije, što može odvesti ne samo nas u smrt, već i našu dece i unuke.
Takođe, može se desiti da „isisamo“ energiju iz svojih budućih života.
U početku problem nastaje u žlezdi kao energetskom organu, a onda problemi izbijaju i na fizičkom nivou. Ako hiperaktivnost štitne žlezde postane opasna, doći će do nagle blokade njene aktivnosti. Često se kod čoveka pojavi osećaj kao da mu je zastao zalogaj u grlu.
Što se više „lepimo“ za ljudsku sreću, to više energije gubimo da bi je zadržali. Neprestani napor dovodi do degeneracije organa, pojavljuju se čvorići: organske promene ograničavaju nekontrolisano trošenje energije.
Kod žena, problemi sa štitnom žlezdom pre svega su povezani sa ogromnom privezanošću za voljenog čoveka, kada se žena bukvalno „zalepi“ za mušarca i apsolutno nije u stanju da prihvati uniženje svoje požude.
Čvorovi na štitnoj žlezdi, koji se u poslednje vreme sve češće pojavljuju kod žena, svedoče da umesto ljubavi žene osećaju strast. Odricanje od ljubavi prema mužu, koji nije ispunio neka ženina očekivanja, izgleda kao želja da se sa njim rastane, kao prevara, kao da ne želi sa njim decu, kao abortus. Sve je to neprihvatanje uniženja srećne sudbine i požude.
Ako žena ne može dobrovoljno da prihvati uniženje požude, onda uniženje dolazi u prinudnom obliku, kada se pojave ginekološki problemi ili nastane disfunkcija štitne žlezde.
Jedan od faktora koji mogu izbaciti čoveka iz koloseka i dovesti do bolesti štitne žlezde je problematično dete. Ako roditelji nisu svoje dete naučili da se prilagodi životu, onda će u periodu složenih, dugotrajnih bolnih situacija, biti prinuđeni da neprestano troše energiju da bi sapsili dete i to može dovesti do hormonalnih poremećaja.
Na nivou polja često se može videti, kako je deformisana struktura u polju problematičnog deteta, finim nitima povezana sa štitnom žlezdom roditelja. To znači da se nepravilna reakcija na životne stresove, koja je prenesena deci, sada se vraća.
Ako dete ne može da prođe kroz situcaiju koja mu je na finom planu zadata, roditelji odgovoraju za njegove greške. Kada je dete malo, to, gotovo da ne može da se primeti, ali kada uđe u period polnog sazrevanja i kada njegova nepravilna reakcija na dolazeće događaje počne da razara duše njegove buduće dece, tada se kod roditelja pojavljuju ozbiljni problemi sa zdravljem, u ovom slučaju – sa štitnom žlezdom. Pri tome, ranije, kada problemi još nisu doticali dete, lekovi su pomagali, no sada ne daju nikakav efekat. Jer lekovi koje čovek uzima ne mogu da izleče njegovu decu i unuke.
Lekovi ne poboljšavaju čovekov karakter i ne menjaju njegov odnos prema životu.
Ako štitna žlezda ne uspe da izađe na kraj sa opterećenjem, onda, da bi se izbeglo njeno oštećenje, prvo što treba učiniti je – sprečiti gubitak energije.
Dalje, potrebno je ponovo proći korz sve bolne, lekovite situacije koje smo dobijali preko bliskih osoba. Treba da naučimo kako da prihvatimo gubitak ljudske sreće, treba steći reflekst očuvanja ljubavi. Treba se neprestano moliti za sebe i svoje potomke.
Potrebno je, takođe, da naučimo kako da osetimo prvenstvo Božanske volje, da zaista u potpunosti pustimo bliskog čoveka, oslobodimo se svih pretenzija prema njemu i svih strahova za njega. Bilo bi dobro, periodično, da voljena osoba za nas „nestane“ kao sekusalni partner i da je posmatramo kao prijatelja, brata, dete. Zadovoljstvo se mora zameniti odvezanošću, tada se ljubav ne pretvara u privezanost i ne donosi duševene i fizičke muke.
U odnosu sa bliskim ljudim treba razumeti glavno: unutra, duboko u sebi, bližnjeg treba prihvatiti onakvog kakav jeste. Nedopustvo je težiti da njegova sudbina u potpunosti postane identična našoj. Sudbina svakog čoveka određena je odozgo i mi nemamo prava da njom upravljamo, to je isto kao pokušaj da upravljamo Bogom. Ponašanje bliskog čoveka prema nama, oređeno je Božanskom logikom.
Da bi izmenili drugoga potrebno je pre svega promeniti sebe. Spolja, treba štiti svoja prava, sa bližnjima se treba sukobljavati, inače će odnos izgubti energiju.. Ako se potrudimo pri tome da u duši stalno održimo osećanje ljubavi, tada zahtevi i oštre mere mogu dati rezultat.
Klanjanje najuzvišenijim osećanjima rađa ljubomoru i netrpeljvost u odnosu sa najbližima, ne samo u porodici, već i na poslu. Kada čovek pokuša da pobegne od porodičnih problema u posao, to je, u suštini, zamena ljubomore gordošću, i tada se, u i toj sferi, postepeno nakupljaju problemi. Čvrsta kontrola i „probijanje“ na poslu, takođe dovode do preopterećenja štitne žlezde i stvara dalje probleme sa njom.
Ljubav je najveća sreća u vaseljeni, i zato ljubav prema drugom čoveku može neprimetno da zakloni ljubav prema Bogu. Verujući čovek, koji poštuje zapovesti, koji se žrtvuje i zna kako da se ne veže, oseća i vidi Božije prisustvo u svemu, i u svojoj podsveti voljenog čoveka posmatra kao instrument za spoznaju Boga. On u čoveku voli njegovo istinsko „Ja“, to jest Božansko, zato je njegova ljubav praktično lišena vezanosti i zato ne ubija ni onoga koga voli, ni sebe samog.
Mi ne znamo šta se dešava u našoj podsvesti, u kakvom su stanju najdublji slojevi naše duše. Ali, ako je duša prirasla za vrednosti ovoga sveta, onda nam voljeni voljeni čovek mora nanositi bol, zarad spasenja naše duše. To je potrebno shvatiti i prihvatiti blagovremeno. Stepen bola i potresa kroz koje moramo da prođemo određeni su veličinom naših unutrašnjih problema.
Često se bolna situacija, spolja nesavladiva, vremenom utapa u našu podsvest i više nam ne nanosi veliki bol. Mi kažemo: vreme leči sve. A zapravo, samo podsvest ne oseća bol, no energija nastavlja da otiče, gubimo je. Kada takva situacija, uronjena u podsvest, dođe do slojeva fizičkog zdravlja, psihe ili sudbine, počinjemo bezbolno da se raspadamo ili, da bi se spasili, teško se razbolevamo ne shvatajući pri tome šta se dešava.
Treba shvatiti: vreme ne leči. Leči ljubav. Vreme razara situaciju i stvara iluziju izlečenja. Ali na finim planovima nema roka trajanja i ono što smo učinili, katkad je nevidljivo prisutno, tu pokraj nas. Ono nikuda ne odlazi. Ono se menja ili iščezava kada se promenimo mi.
S.N. Lazarev
