16 apr Prilazak nepoznatoj osobi – značaj “teritorije” ili kako smuvati devojku
Pre par meseci sam objašnjavao jednom momku jednu situaciju iz kafića. Dve devojke (koje on inače poznaje) sede za stolom. On im prilazi, razmenjuju par rečenica i on nakon par trenutaka odlazi (nezadovoljan), dok one prevrću očima.
Pola sata kasnije im ja prilazim i nakon što razmenimo par rečenica, odlazim, dok one i dalje gledaju zamnom, smeškaju se i nešto komentarišu. E sada, treba napomenuti da devojke imaju oko 19 godina, taj mladić ima 21, visok je i zgodan, dok ja imam preko 40, mali sam i debeo.
Šta se ustvari desilo, a da se ne vidi iz gornjeg teksta?
On im je prišao prilično nametljivo, stao za sto, uneo se („gde ste, šta radite, šta ima“ i slično). Sam njegov prilazak je bio više nego jasan (u njihovoj podsvesti) i govorio je: evo me, dolazim da vam smetam, da vas muvam, da vas gnjavim… A one su sigurno izašle u grad da se ispričaju, da popiju kaficu, da ogovaraju, šta god – ali sigurno ne zato da bi im se on nakačio i gnjavio ih. Znači, nametljiv „ulazak u moju teritoriju“ nije nešto što je ljudima omiljeno.A šta ja radim?
Devojke prvi put vidim. Iza njih se nalazi prozor, otvoren je i pomalo je hladnjikavo. Prilazim i zatvaram ga. Zatim krenem da se udaljavam i taman kada sam skoro prošao pored njihovog stola, okrećem se i obraćam devojci bližoj prozoru uz komentar: „.. ja sam čovek u godinama, meni stradaju bubrezi i na većoj udaljenosti…“. Naravno, nasmejale su se i pogledale me.
Ja onda to koristim i dodajem: „Vi očigledno retko pijete kafu u ovom kafiću“. Na ovo moraju da odgovore i ja saznajem koliko često dolaze u taj lokal. Najbitnije – komunikacija je (uspešno) započeta. Jedna od njih me pomalo zbunjeno pita “A šta je sa kafom?” i ja odgovaram: „Ma ništa, nego ja samo tučem po toploj cokoladi, mnogo je dobra…. naravno, kada uspem da dođem, kada ne bole bubrezi.“
To opet govorim uz smeh, pružam još jedan korak “u odlasku” i komentarišem: „Sledeći put, ako sam pvde, podsetite me da vas častim, zato što vam dugujem po čokoladu, dogovoreno?“
Naravno, šta mislite da je odgovor? Ne samo da su rekle “DOGOVORENO” već sledeći put kada sam ih sreo, prva njihova misao i rečenica su bile “da im dugujem po čokoladu”. A sad pitam ja vas – a zbog čega? Zbog čega im dugujem po čokoladu, osim samo zato što sam to izgovorio? Mislite da su se one to ikada zapitale? Naravno da ne, to je podsvesno uticanje. Na brz način sam im usadio tu ideju.
E sad, nije poenta ove priče bila u tome šta sam rekao i kako su one na to reagovale. OK, jeste, ali to je već tema tehnika kojima se bavimo na našem kursu. Poenta je da do svega toga ne bi došlo da nisam bio u situaciji da uspešno započnem sa razgovorom. A šta sam to uradio, drugačije od onog momka? Pa osnovno je to da ja ni u jednom momentunisam prisao njima!
Ja sam tu bio sasvim drugim poslom, iz sasvim dugog razloga. I u momentu kada sam im se obratio i kada su me pogledale, ja sam bio okrenut od njih, ja sam bio u ODLASKU. To je ono što je moje telo govorilo i to je bila podsvesna poruka koju su pročitale. Dakle, nisam došao da se namećem, ja odlazim, ja sam tu samo u prolazu, samo sam na trenutak zastao. I zato nije došlo do podsvesnog odbijanja komunikacije, nisam bio nametljiv, nisam im ušao u teritoriju.
Marijo Kržić
