12 apr Odeća je svojevrstan znak pokajničke žalosti, smirujući pokrov, pogrebni prekrivač, koji podseća da smo daleko od slobode, da nemamo pravo da se opuštamo i puštamo na volju svojim željama.
Poštovani čitaoci, ako imamo na umu reči sv. Jovana Lestvičnika:
”Ako žena izgubi uzdržanost, celomudrenost i skromnost darovane joj od Boga – neće se spasti ni jedna živa duša”, onda vidimo koliko je veliki značaj žene u svetu i koliko je značajno njeno poimanje svog Bogom blagoslovenog podviga u životu, prevashodno – u porodici.
Mnogi su svetitelji, od prvih do poslednjih vekova hrišćanstva, to jasno videli i poklanjali veliku pažnju vaspitavanju žena Hrišćanki, jer su znali da majke Hrišćanke – vaspitavaju Hrišćane.
Iz istorije Crkve, dobro je poznata činjenica koliko su mnoštvo svetitelja i mučenika vaspitale njihove pobožne majke, kojima su oni bili zahvalni do kraja svojih života.
Nemoguće je prenaglasiti značaj žena u Crkvi Hristovoj i njihov uticaj na sudbinu porodice, države i sveta. Čak je i neki svetitelj rekao: ”Dajte mi pokolenje žena Hrišćanki i promeniću svet!”.
U tom smislu, govori o tome kakva treba da bude žena Hrišćanka danas.
O SAVREMENOJ ŽENSKOJ ODEĆI
Iz teksta arhimandrita Lazara (Abašidzea) „O grehu bluda“
Satana, slično Navuhodonosoru, šalje svoje sluge, da bi oni prinudili, čovečanstvo da se pokloni „zlatnom teletu“, tačnije grubom debelom telu, obučenom u varljivu zemnu raskoš. I evo već svi narodi na zemlji, povinujući mu se, klanjaju se idolu telesnom „uz gromke zvuke muzike“.
A da bi se priklonili ovom zlu one koji su još ostali verni, zločinac tera „sedam puta jače“ da nalože ognjenu peć sablazni, i da pokvarenim delovanjem „savremene kulture“ uzburkaju sve ljudske strasti. Tako će se poslednji Hrišćani koji savesno čuvaju celomudrenost, zaista upodobiti trojici dečaka u peći vavilonskoj. Ali i oni će samo pod pokrovom blagodati Božije uspeti da se sačuvaju od sveproždirućeg plamena.
Koliko ljudi danas, svesni ili nesvesni svoje krivice učestvuju u raspaljivanju ove nove vavilonske peći! Kao da ne znamo, koliko je pogubno sablažnjavati bližnjeg? Kao da ne pamtimo Gospodnje reči: „A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da mu se objesi kamen vodenični o vrat i da se baci u more“ (Mk. 9, 42). Ili: „Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom, kroz koga dolazi sablazan.“ (Mt. 18, 7)
Teško svakoj ženi, koja oblači napadnu odeću, i takva dolazi u društvo muškaraca! I zato ženo, nemoj se samozavaravati: takvi postupci – kada razgolićuješ svoje telo, ili se utežeš u tesno pripijenu odeću, s željom da pokažeš zavodljivost svoje figure, sigurni su znaci da se u tebi ugnezdila bludna strast, težnja da se u srcima muškaraca izazove sladostrasna privlačnost, odnosno ista ona sablazan zbog koje ćeš stradati!
Ovde možda i nije reč uvek o nameri da se neko uvuče u greh, ali to ne umanjuje krivicu. Čak i tajno sladostrašće, kojem se nesvesno odajemo, isto je tako otrovno za naše srce, a ono koje se ispoljava u našem spoljašnjem ponašanju predstavlja već iskušenje, povod za spoticanje naših bližnjih, otrov koji truje duše ljudi koji nas okružuju i zato nije nimalo bezazlen greh. Jer, Gospod je rekao: „A ja vam kažem da je svaki koji pogleda na ženu sa željom već učinio preljubu sa njom u srcu svome“ (Mt. 5, 28).
Može se i ovako reći: ti si ženo izlazila iz kuće u erotski privlačnoj odeći, šetala si po gradu polurazgolićena, mnogima si pokazala svoju spoljašnju lepotu, mnogi pogledi su se sladili prijatnošću tvoje spoljašnjosti. E pa znaj, da si toga dana učinila sa mnogima preljubu.
I teško tebi, jer su kroz tebe sablazni šetale ulicom! Kažu: „Vrućina je! Zagušljivo je!“ I šta, zar nije moguće sašiti široku laku odeću, u kojoj je mnogo svežije nego u tesnoj koja čvrsto steže telo, a šira odeća i kožu štiti od sunčanih zraka koji nisu uvek baš najkorisniji.
(Prema podacima lekara, posle letnjih odmora, kada hiljade ljudi hodaju obnaženi pod sunčevim zracima, naglo raste procenat onkoloških bolesti.) Uz to, leta su bila vruća i pre sto, i dvesta godina, pa se naši preci nisu usuđivali da hodaju u šorcevima i kupaćim gaćama ni po kući, a kamoli van nje.
Nisu žene zbog predrasuda u svim vekovima i među svim kulturnim narodima pokrivale telo širokom i dugačkom odećom, a udate su krile čak i kosu od pogleda drugih muškaraca. Jedino najmračniji narodi, uglavnom potomci Hama, nisu znali ovaj red (nekako baš njihova (ne)kultura je u dvadesetom veku postala preovlađujuća u svetu: savremena muzika, plesovi i odeća, stil života, i ista ta seks – kultura, zar sve to nije od paganskih afričkih plemena – direktnih potomaka Hama?)
Nije iskompleksiranost terala naše ne tako davne pretke da se naklanjaju pred ženskom skromnošću, ustezanjem, stidljivošću. Nisu odsustvo kulture i neprosvećenost terale ljude da crvene kada se sumnjalo u njihovu čestitost.
Ne, ne radi se o ovome. Ovde je reč o tome da je palo čovečanstvo postalo lako podložno telesnom slastoljublju, postalo je vrlo zapaljivo ovim čulnim ognjem. Adam i Eva bili su u raju nagi i nisu se stideli, ali su ova sveta nevinost i čistota izgubljeni kroz greh neverja i neposlušnosti, kršenjem prvog zaveta s Bogom od strane prvih ljudi. Sve je u čoveku postalo bolesno, skverno, lišeno svetosti, najvećim delom nepristojno.
Kao posledica ove izopačenosti javio se stid i griža savesti, kroz osećaj da nešto nije u redu, da je učinjen prekršaj, da se izgubila sopstvena vrednost. Ogrubelo telo trebalo je sada da sakrije bolest duše, a samo telo koje je uzrokovalo ukorenjivanje strasti u duši, trebalo je da prikrije odeća.
„Odeća je spomenik grehopada“ – svedoči svetitelj Filaret Moskovski. Odeća je svojevrstan znak pokajničke žalosti, smirujući pokrov, pogrebni prekrivač, koji podseća da smo daleko od slobode, da nemamo pravo da se opuštamo i puštamo na volju svojim željama. Obnaživanje tela i raskalašna čulno ponašanje krije u sebi protivljenje Božijoj volji i predstavlja suprostavljanje epitimiji koju je čovečanstvo zasluženo dobilo (setimo se kožne odeće u koju je Bog odenuo praroditelje – Post. 3, 21), predstavlja nepriznavanje krivice, odbijanje da se vidi svoj pad, uvređenost, odricanje od smirenja.
Svako predano ukrašavanje svoga tela, želja da se privuče pažnja i da se drugi navedu na naslađivanje posmatranjem zanosne lepote, predstavlja s duhovne tačke gledišta bezakonje, sablazan, bogoprotivno delo, jer je suprotno pokajanju. Još su apostoli zapovedali: „isto tako, i žene u pristojnom odijelu, stidom i čestitošću da ukrašavaju sebe, ne pletenicama, ni zlatom, ni biserima, ni haljinama skupocjenim, nego dobrim djelima (1. Tim. 2, 9-10). „Vaše ukrašavanje da ne bude spolja: u pletenju kose i kićenju zlatom ili u oblačenju haljina; nego u skrivenome čovjeku srca, u nepropadljivosti krotkoga i tihoga duha“ (1. Petr. 3, 3-4).
IZVOR:ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, ИСТИНА – ЧАСОПИС ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ, 2005.
[…] […]