06 mar Mladi đavo pita starog: „Kako si uspeo da pošalješ tolike duše u pakao?“
Mladi đavo pita starog:
-Kako si uspeo da pošalješ tolike duše u pakao?
Stari đavo:
-Kroz strah!
Mladi:
-Zanimljivo! I čega su se plašili? Ratova? Gladi?
Stari:
-Ne… Bolest!
Mladi:
-Kako? Razboleli su se? Zar nije bilo leka?
Stari:
– Razboleli i umrli. A postojao je lek.
Mladi:
-Ne razumem.
Stari:
– Odlučili smo da jedino što treba da se čuva po svaku cenu je ŽIVOT! Onda s ljudi prestali da se grle. Prestali su da se pozdravljaju! Napustili su svaki ljudski kontakt. Ostavili su sve što je čoveka činilo čovekom!
Ostali su bez novca. Ostali su bez posla.
Ali oni su izabrali da se plaše za svoje živote, čak i ako nisu imali potrebe za tim. Verovali su u ono što su čuli, čitali novine i slepo verovali svemu što su pročitali.
Odrekli su se slobode.
Nikada više nisu izašli iz kuće. Nigde nisu otišli. Nikada više nisam posetio prijatelje i porodicu. Ceo svet se pretvorio u ogroman zatvor sa osuđenicima – dobrovoljcima.
Sve su prihvatili! Sve ovo da preživim još jedan jadan dan.
Nisu živeli, umirali su svaki dan!
Bilo je suviše lako oduzeti njihovu jadnu dušu.
(Klajv Luis iz knjige „Pisma Balamuta“, knjiga je napisana 1941. godine)
