10 jun Da li samoubice „vole“ zimske praznike?
1. Mladići ruralnog porekla se lakše i brže privikavaju na uslove u vojsci nego mladići koji dolaze iz urbanih sredina.
2. Stopa samoubistva raste tokom decembarsko-januarske sezone praznika.
Koja od navedenih tvrdnji je tačna?
Prva zvuči logično. U proseku, život na selu je teži, siromašniji (u nematerijalnom smislu), manje uzbudljiv i zanimljiv, a seoska deca veoma rano moraju da se prihvate nekih od obaveza odraslih.
Druga nije ništa manje plauzibilna. Sezona praznika donosi neradne dane; ljudi koji nemaju porodicu i mrežu prijatelja tada spoznaju sopstvenu usamljenost i „promašenost“…
Zdrav razum je, na žalost, najčešće u krivu. Obe tvrdnje su netačne.
Prvu je, pišući o studiji „Američki vojnik„, izvedenoj za vreme i odmah nakon Drugog svetskog rata (na uzorku od čak 600.000 vojnika), izneo jedan od najvećih američkih sociologa 20. veka Pol Lazarsfeld (Paul Lazarsfeld). Našla se među „šest najbitnijih nalaza“ do kojih su naučnici došli radeći na tom istraživanju.
Kvaka je u sledećem: Svih šest Lazarsfeldovih tvrdnji bile su netačne; preciznije, predstavljale su potpuno suprotne formulacije stvarnih zaključaka socijalnih psihologa koji su izveli studiju.
Za svaki od navodnih naučnih nalaza Lazarsfeld je naveo i više nego prihvatljiva zdravorazumska objašnjenja. Potom je to isto učinio i za istinske nalaze Američkog vojnika. Tako, na primer, Lazarsfeldov zamišljeni čitalac – na istinito zapažanje da se mladići iz urbanih sredina brže i lakše privikavaju na uslove u vojsci – ima spremno zdravorazumsko objašnjenje: Mladići iz većih gradova rade u korporacijama, gde su navikli na hijerarhiju i izvršavanje zadataka nadređenih…
Osim što je bio briljantan sociolog, Lazarsfeld je bio veliki borac za izdašnije finansiranje nauke i naučnih istraživanja. Diverzija koju je izveo u prikazu Američkog vojnika imala je za cilj da pokaže slabosti zdravog razuma, koji je u stanju da inkorporira i potpuno kontradiktorne „istine“, kao i da potcrta značaj istraživanja u oblasti društvenih nauka, iako ona na prvi pogled često rezultiraju nečim „što smo ionako znali„.
Druga tvrdnja – o porastu broja samoubistava u decembru i januaru, odnosno u sezoni praznika, – jedna je od „činjenica“ koje smo oduvek „znali“. Mediji će je ovih dana naširoko eksploatisati. Strana štampa, s obzirom da je u zapadnom delu sveta sezona praznika praktično već počela, uveliko to radi. Istina je, međutim, sasvim suprotna.
Samoubistvo cveta s proleća
Posmatrano globalno, činjenice o kretanju stope samoubistva su sledeće:
-Stopa samoubistva najniža je u novembru, decembru i januaru.
-Nasuprot onome na šta nas upućuje zdrav razum, najviše samoubistava dogodi se u proleće i tokom leta.
Polazeći od činjenice da je ovakva matrica uočena još 1820ih, a da mediji i popularna kultura uporno, do danas, perpetuiraju mit o epidemiji samoubistva u doba zimskih praznika, stručnjaci Univerziteta u Pensilvaniji započeli su, 1999, zanimljiv longitudinalni projekat. U saradnji s centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, iz godine u godinu, paralelno su pratili broj samoubistava na teritoriji SAD i pisanje/izveštavanje američkih medija o fenomenu samoubistva.
Upravo objavljeni rezultati praćenja pokazuju da se Amerika, sa najvećim brojem samoubistava u julu i najmanjim u decembru, uklapa u globalni trend. Nekoliko godina ranije, analizirajući kretanje stope suicida u periodu od čak 35 godina, istraživači klinike Mejo u Ročesteru takođe su zaključili da broj samoubistava ne raste neposredno pre, tokom i odmah nakon praznika.
Ista ili slična distribucija zabeležena je u nizu studija sprovedenih u različitim delovima sveta (Japan, Irska, Finska, Mađarska, Indija). Štaviše, verovatno usled pojačane emocionalne i socijalne podrške, tokom praznika se beleži manji broj hitnih psihijatrijskih intervencija.
Zašto onda mediji uporno insistiraju na lažnom mitu o porastu broja samoubistava u zimskim, prazničnim mesecima? U izveštaju istraživača sa Univerziteta Pensilvanije navodi se podatak da, u periodu 1999-2012, čak 77 odsto novinskih članaka o samoubistvu povezuje ovaj fenomen s praznicima.
Jedan od razloga može biti i taj što je reč o „zgodnom“ narativu: Usamljeni, otuđeni pojedinac za vreme praznika ima više vremena da razmišlja o apsurdnosti svoje egzistencije… Drugi važan faktor mogao bi biti taj što u razvijenom delu sveta, poslednjih godina, verovatno usled teške ekonomske krize, stopa samoubistva u odrasloj populaciji (25+) beleži konstantan rast. Krajem godine, kada se inače suočavaju s nedostatkom svežeg materijala, mediji se okreću ovoj temi, ujedno osnažujući mit koji su sami kreirali.
Zašto se ljudi najviše ubijaju tokom proleća i leti?
Nema preciznog i definitivnog odgovora na ovo pitanje, ali stručnjaci kao objašnjenje navode nešto potpuno suprotno razlozima koji prate mit o „prazničnom samoubistvu“: pojačanu interpersonalnu interakciju.
Tokom zime, dobar broj ljudi, usled sociodemografskih faktora, živi u nekoj vrsti poluhibernacije: Manje rade, viđaju manji broj ljudi i izloženi su nižem stepenu frustracije, konflikta i stresa. Sve se to menja s nastupanjem proleća: Više rada i interakcija s većim brojem ljudi podiže nivo stresa, a produženo stanje akutnog stresa može da bude okidač za ozbiljnu depresiju i suicidalne misli.
Teorija zvuči kontraintuitivno, ali je potkrepljena s nekoliko vrsta opservacija. Najpre, prolećni uzlet stope samoubistava izraženiji je među ljudima koji rade na farmama ili u fabrikama, odnosno čija delatnost je podložnija sezonskim varijacijama u obimu posla i intenzitetu socijalne interakcije. Pored toga, zemlje u razvoju, koje imaju veći udeo poljoprivrednih radnika u ukupnom radno aktivnom stanovništvu, beleže veće sezonske fluktuacije u stopi samoubistva nego razvijene zemlje; uticaj sezonskog faktora na broj izvršenih samoubistava čak je deset puta veći u Urugvaju nego u Belgiji, na primer.
Pokušaj istraživača da porast broja samoubistava s nastupanjem proleća povežu sa klimatskim faktorima urodio je kontradiktornim rezultatima. Jedna južnokorejska studija, na primer, navodi merenje po kojem porast žive u termometru od jednog celzijusa „vuče“ porast stope samoubistva od 1.4 procenta. Grupa grčkih istraživača takođe je nedavno izašla s tvrdnjom da sunce može biti okidač suicidnog ponašanja. Bilo je pokušaja da se kao okidači za suicidne misli ispostave kiša, grmljavina, oluje… Na svaku od ovakvih tvrdnji druga grupa istraživača odgovorila bi opovrgavajućom statističkom analizom.
Interesantno, mada dobro poznat, fenomen zimske depresije, koja znatan broj ljudi pogađa s ulaskom u pozniju jesen i pripisuje se skraćenju obdanice, tj. nedostatku prirodnog svetla, ne dovodi se u vezu sa samoubistvom. Daleko manje poznat i rasprostranjen sezonski poremećaj raspoloženja – letnja depresija – izgleda ima kapacitet da izazove sucidno ponašanje.
Opasni mitovi
Proleće, barem kada je o severnoj polulopti reč, jeste „sezona umiranja“ generalno. Najviša stopa smrtnosti u tom delu godine povezuje se s mogućim nezalečenim infekcijama iz zimskog perioda, uspavanim virusima, oslabljenim imunitetom nakon zimskog načina ishrane koji često ishoduje avitaminozama. Prema nekim istraživačima, ovi isti faktori mogu se dovesti u vezu i s porastom stope samoubistva, ali utvrđene korelacije nisu tako izražene. Alergeni, smatra se, mogu da pojačaju oslobađanje hemijskih supstanci – okidača anksioznosti; neke studije polen dovode u vezu s porastom broja samoubistava, dok druge ukazuju da postoji korelacija između zagađenosti vazduha i samopovređivanja.
Statistika ume da bude zavodljiva i varljiva, čak i kada je tačna. Tačno je, na primer, da je stopa samoubistva najviša tokom proleća i leta. Videli smo, međutim, da je ova pravilnost izraženija u zemljama u razvoju, te u populaciji zaposlenih u poljoprivredi i industriji zavisnoj od sezonskih faktora. Za ljude koji obavljaju kancelarijske poslove važi drugačija matrica: Oni najčešće počine samoubistvo u jesen. Slično, septembar je mesec u kojem je samoubistvo najčešće u populaciji majki čija deca polaze u školu. Kod adolescenata, period povećanog rizika od suicidnog ponašanja je kraj školske godine.
Po svemu sudeći, teško je govoriti o „omiljenom“ periodu za suicid. Isto tako, gotovo je nemoguće izlistati razloge (u smislu uzroka) za samoubistvo. S druge strane, važno je razbijati mitove, uključujući ovaj o „prazničnom samoubici“, i to ne samo zato što je reč o neznanju i zabludi.
Naime, od Američkog vojnika s početka teksta do danas, socijalni psiholozi uočili su i debelo dokumentovali fenomen poznat kao samoispunjavajuće proročanstvo. Slikovito, on bi se mogao ilustrovati ovako: ako su vojne starešine ubeđene da su mladići ruralnog porekla predisponirani da budu dobri vojnici, posvetiće im više pažnje, pružiće im više šansi da pokažu svoj maksimum i na kraju će od njih i stvoriti dobre vojnike; ako nastavnik matematike gaji predrasudu da su devojčice prirodno slabiji matematičari od dečaka, njegov polno diskriminativan odnos prema učenicima umanjiće šanse devojčica da zavole matematiku i razviju matematički nerv (posledično, na studijama matematike biće manje devojaka nego mladića, a ta će se statistika kasnije citirati kao potvrda teze da su muškarci naprosto priprodno opremljeniji za matematiku).
Niko, naravno, ne tvrdi da ljudi koji izvrše samoubistvo u vreme novogodišnjih ili božićnih praznika to čine zato što su u medijima čuli ili pročitali da je stopa samoubistva tada najviša. Ipak, kako upozoravaju autori studije o kretanju suicida i medijskom pokrivanju te teme, u najmanju je ruku neumesno bombardovati ljude implicitnom porukom (zasnovanom na lažnom mitu): Ako već razmišljaš o samoubistvu, sad je vreme.
